Нова искра

БРОЈ 5. #м- Београд 16. маја 1900. год. -нвЦ- ГОДИНА 11.

(ПИСМО ИЗ НИША) Јелена Јоб. З.имишријевића (овршетдк)

јМила моја Ј(, еодајући мислим на минуле јесени, што беху још првих година кад у Ниш дођох. Све бејаше веома јевтино. Сад купих седам - осам кила грожђа, а онда . . . Узме се по петнаест-шеснаест ока од једном, и за све то да се циглих осам гроша . . . — Ју, дивних дуња ! узвикну г-ђа Н., лупнувши ме по плећима и показујући ми котарицу с гуњама. — По што дуње, тетка? — Динар, невестичке... Заш' се не погледаш, две ти очи ? Постара си од мене најмало, најмало пе 'шес' године, а викаш ме тетко ! — Ју! Чујете ли је ? —■ рече г-ђа Н. и узе се смејати, премда, смех јој не иђаше од срца. — Морп, чујеш ли : безбели мислиш да си невеста што си турила теј перушке на шашир ? Нас две пођосмо даље. — Обрни се, две ти очи ! Т»-у си оскубем овуј моју кокошку (ту диже у вис једну ћубасту коку, показујући нам је) та кад си туриш аојну перушинку на главу, ћеш си прилегапт на девојчики, неје на невесте. Одосмо не осврћући се. А кад пред нама, стоји старац, сељак и нешто се љути на једну булу, да му већ и вратне жиле набрекле од силне вике. — Шта је, ханум ? — упитах ту булу. — К'зкардаш'м (сестро), да се чудиш што је. Стадо си при њег', на си убавачко реко : „Кол'ко давага тој пилич, чичо?" Она па вика: „Сто и десет паре." Ја па на њег': „Млого је." — Ништооо, погодимо се. К'д ја

1- ЈОВ. ЂОРЂЕВИЋ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК

узе пилич, он стаде да вика и да ме чини резил! А запГ се срди да се чудиш. Емен: „Заш' си ми рекнула чичо ? Па заш' да ми рекнеш чичо ?" Ууу ! Аман, Јараби ! — Е па јес' — умеша се старац — заш' да ми рекнеш чичо ? Заш' сам ти чича ? Да ли сам, чувал ме Бог, брат на татка ти ели ти на свекра ? Како могу да биднем ја Каменичанин брат на Турчина, душманина, што ни у његово царсто зулум правеше ? А ? — К'д не искаш да си чичо, не мореш да биднеш ни чорбаџија, ни господин . . . пишто чтеси — изговори була љутито, па оде, не осврћући се више на вику увређена старца, Србина. — Куде ли је, Бошке, невесто, онај Ибрахим, син на мувтатп-евендију ? ■— упита једна старицаиз Драшкове Кутине главом мене. И ако није мувташ ефендијин син , већ . . . Сетила сам се за кога пита, те јој казах да је са својим харемом у Турску отишао. Отишао _је, а није рекао — ни он ни љегов харем — тшкому збогом; то јест, није . потражио ни од кога, по турском адету, халал (просто). — Оће ли се врне из Турско ? — Неће. Отишао је „с кућом". — Туго, тужице! .. За тој је излегал из Ниш, како пас из кочину. Нек' су му арам, да Бог да, онеја три вреће брашњо, бело како снег, што ги је од нас- узел, а неје платил! ... А овамо кад дојде : „Дајте најубаво брашњо, па ћу ви ем платим колико је право, ем ћу ви донесем на девојчики пешкеш". Пешкеш ! Море, кој му је тражил пегакепт! Ко је тај нашинац, што је видел од њија фајду тике за онакој ? А?... Убил га Бог, да га убије ! Амин, да Бог да! — за толику муку, сестро, гато сам и ја и домаћин ми и чеда ми тегл^или, дор си је брагањо догало у вреће . . . А и ми, да рекнеш, несмо толико ники сас мЗл, сас паре, неје, — говори, куне старица, а пред моје умно око-изиђе једна канарија од жуте вунице, па „мендил" од мола, тула, птта ли је, везен црним