Нова искра

Н 0 В А

и с к И

Има ти ту триста ствари, а то, душо, може човек само у својој кући и имајући ког свог крај себе. III. ПОЈАВД Арса, иређашњи. Арса. (Омален и дежмекаст, а весела г&гледа. Носи иод левом мишком таблу шаховску и у истој руци шешир, а десиом се брише од зноја.) Где си ти ? Вићентије. А где ћу бити него овде. Овде сам ја сваког дана у исти сат и у исти минут, него ти обично не долазиш на време. Арса (Ставља шаховску таблу па сто и отвара). Ама имам муку с оним мајсторима; недељу дана праве ми једну ограду (Намешта фигуре). Зорва. Ви ћете сад шаха; да вас не узнемирујем? Вићентије. За што, не узнемирујеш нас. Зорка. Знам, знам; али кад год ко изгуби, после мене изгрди ; волим да се склоним (Одлази). IV. ПОЈАВА Арса, ВиИентије. Арса. Али слушај, један услов : да играмо као људи и као браћа. Вићентије. А како смо до сад играли ? Арса. Прво и прво, не смеш да узвикујеш, јер ти, брате, кад мрднега једну Фигуру тако се раздереш, као да отимаш какав град, а то мене престрави : знаш да сам меког срца. Вићеитије. (Намешта и он фигуре) Ето ти сад; ако си ти мека срца, а ја сам меких костију, па ћутим и трпим. Арса. Ето, од ономад, кад си направио шах-мат тако си дрекнуо, да ја мал' нисам добио лупање срца. Вићентије. Добро, добро, голубе.; кад ти одјутрос постављаш услове, онда ћу и ја: прво и прво, нећу по два сата да мислиш код сваког покрета; ти, брате, кад хоћеш да повучеш фигуру, дршћеш као да ћеш потписати меницу, па онда стењеш, чупаш бркове, гризеш нокте и такве некаке ствари, да те је страхота погледати Арса. Добро, добро. Хајде полази, твоје су беле. Вићеитије. (Мало размишља иа аовуче фигуру) Хајде помози Боже ! Арса. Ево, не размишљам, видиш. (Миче) Вићентије. Јест код нрвог ! А дедер голубе ои ми мој, да те видимсад! (Код тих речи узвикне и тресне фигуром) Арса. (Тргне се) Ама немој, брате Вићентије, утишај се, каква ми је то забава, кад ми преседне. (Миче) Вићентије. Пресешће теби тек док макнем овог, видиш ли, овог ђиду! (Миче. Арса се задуби над таблом, завлачи ирсте у косу и чуака бркове). Е док ти смислиш ја бих могао читати новине. Истина, добро се сетих, је ли донео од јутрос момак пошту из вароши ? Арса. Бога ми, добро кад помену пошту (Тражи ио %1еиовима), видиш, ја бих заборавио : имаш од јутрос једно писмо. — А, ево га ! (Да му, иа се даље задуби у таблу) Вићентије. (Пола за се) Немам баш ни од ког да очекујем писмо. (Загледа адресу, аа онда отвара и иошто ирочита иотиис а он се расиоложи и устаје од стола те долази нааред) Од куда она да ми пише ; шта би имала да ми иише ? (ОсврКесе, даганеслуша Арса, иа онда иолугласно чита)

„Лошшо&ани Тосподине. —, (Говори) а могла је баш рећи и драги господине, — (Чига) "Не знам како да Вас известим о ствари, која је за „мене тако непријатна. Мој син, тек што је сврпшо Ве„лику Школу, није имао преча посла, него да напише „једну несташну политичку песму, — (Говори) Хм! „Није него још нешто ! (Чита) „и с тога је осуђен на „гаест месеца затвора. — (Говори) Бестрага му гла„ва ! Требало га је осудити на шест година, (Чита) Ви „ћете појмити, колика је то несрећа за мене - мајку, а „колика опет сметња, да се остваре Ваше намере, са „којима сам се ја већ сагласила. Једини би излаз био „ипак Ваша помоћ. Ви добро стојите код меродавних; „Ваша реч учинила би много, а и ја сам већ предузела „извесне кораке. Да ли ћете бити тако добри, да дођете „к мени што пре, те да Вам усмено још боље ствар об„јасним. Ваша поштоватељка Софија Дамњановићка." (Говори) Ето ти сад ! Све којегата ; све наопако ! И какав је то безбожник, буди те Бог с нама, који пише политичке песме ! Ео је јога на свету писао политичке песме ! Песма је за то, да се у њој пева на пример : дођи ми, дођи драгана... и тако нешто, а не политика. То нисам јога никад чуо, да се политика пева ! Арса. Вићентије, ја повукох. Вићентије. Хвала Богу ! Мичи сад и за мене ! Арса. Како ? Зар нећеш ти ? Вићентије Не игра ми се. Арса. (Устаје и арилази му) За гато човече ; гата ти је ? Вићентије. Тако, не игра ми се: пресело ми је. Засело ми негато у грлу, као да сам прогутао лауфера или топ. Арса Ама, реци гата је? Вићентије. Кад буде времс казаћу ти. Него — можега ли наредити да се упрегну твоја кола, ја морам ићи одмах у варога. Нећу се дуго забавити, вратићу се до ручка, али — морам ићи, да богме да морам. Слушај ; ако ми ти не даш кола, ја ћу ићи пешке. Арса Али, молим те, како ти не бих дао кола ; кад сам ти гата одрекао ? ( Отрчи левој кулиси и виче) Машо, Машо ! Нема га, завуче се неваљалац у коњушницу па спава по цео дан, напије се,. а кад га питага од чега, он вели јео много грожђа. Никола, ај, Никола, зовни ми Машу ; или не, слушај, реци му нека одмах упрегне у фијакер. Одмах, разумеш ли. ( Прилази Ви&ентију). Па добро, гата је то ? Хоћеш ли ми рећи ? Вићентије. (За се) И од куда баш њен син да се нађе да пише политичке песме, као да то није могао написати ма ко други, ко год на пример, који и нема мајку. Арса ( Љубоиитљиво) Имамо времена док Маша упрегне, ако би хтео могао би ми и рећи шта је у ствари. Шта знаш, можда бих ти могао и ја помоћи. Вићентије. ( Пошто размигиља мало) Имаш право, ти си ми најбољи пријатељ. Од тебе није требало ни до сада да кријем, и ако ми ти ту немага шта да помажеш. Арса. Шта знаш ? Вићентије Знам. Него ево бага да ти кажем; ево гата је у ствари. Ти, брате, видига како се ово из године у годину стари, па онда болести — ево овај мој ревматизам .... Право да ти кажем, запустићу се, са свим ћу се запустити. Хвала ти, ти си ме позвао ето у госте, да проведем овде у винограду месец два, али није то само