Нова искра

СТРАНА 186.

Н 0 В А

И С К V А

Али у тај му мах с леђа ухвати руку Павле, који је са све већим страхом посматрао овај призор, оте му секиру и баци је у бунар. Отац хтеде поново налетети на момка, али га Павле, брзо одлучен, обухвати око паса, и, ма да се старац бацакао ногама ирукама, однесе, прибравши сву своју снагу, па рукама у собу, чија врата споља за собом закључа. „Шта си учинио оцу ?" питалаје мати, којаје, занемела од ужаса, посматрала овај насилни чин, јер јој је било сасвим необјашљиво, како се син могао прихватити оца. Поглед њен лутао је плашљиво по њему и понављала је тужно : „П1та си учинио оцу ?" Павле се саже к њој, пољуби јој руку и рече: „Умири се, мамице, та морао сам му спасти живот." „А сада ои га затворио ? Павле — Павле!" „Док Михаило не оде, мора остати унутра", одговори он; „не отварај му, — јер ће бити несреће." Па онда изиђе на двориште. Слуга се, грицкајући црну браду, био наслонио на врата од стаје и гледао га је пакосно. „Михаило Раудсузе!" довикну му он. Слуга се приближи. Жиле му на челу беху набрекле као плави конопи. Није се усудио да га погледа. „Твоја преостала плата износи 5 марака и 40 пфенига. Ево ти их. — За пет минута мораш напустити ову кућу." Слуга му добаци поглед, тако необично мрачан, да се Павле уплаши при помисли, што је тога човека без икакве слутње толико трпео поред себе. Он упре поглед у њега, јер се надао свакога тренутка да га нападне. Али ћутећи окрете се слуга, оде у шталу где скупи своје ствари и два минута затим изиђе на вратнице . — За време целога тога страшнога призора није пустио гласа од себе. „Тако —• а сада хајде к оцу", рече Павле, чврсто одлучен да.претрпи мирно све ударце и псовке. Он отвори врата и очекиваше да види како отац на њ налеће. Овај је седео у углу софе, сав потонуо у себе, и зверао је преда се. Он се не помаче ни када му Павле приђе и молећи га за опроштај рече : „Није ми то било мило да учиним, оче, али је морало бити." Он му добаци само поглед са стране, па онда рече горко : „Теби је слободно учинити шта ти је драго .... ја сам стар човек, а ти си јачи." А затим опет потону у себе. Од тога је дана Павле био господар у кући. XIV. Протекло је од тада три недеље. Павле је радио, као да је роб. Па ипак га је био обузео необичан немир. Када би могао за тренутак да се одмори, није се могао више скрасити код куће. Све му је било, као да ће се зидови срушити на њ. Тада би лутао по рудини или по шуми, или би се шуњао око Хеленентала. Шта је намеравао, није се усудио сам себи признати. „Када бих тамо нашао Јелисавету, чини ми се, морао бих од стида потонути у земл,у", говорио би себи, па ипак се свугде обазирао за њом и сав би задрхтао од стрепње и радости, када би из даљине спазио какву женску прилику. Поче занемаривати и ноћни одмор. Ч.им би заспали у кући, ишуњао би се и често би се враћао тек у саму зору, да тешке главе и изломљена тела пође на рад. „Хоћу да поправим — да поправим", шаптао је често, и када би косом прошишао кроз жито, говорио је у такту: „да поправим — да поправим !" — Али „како ?" то ни мало није знао ; чак није ни знао, да ли је Дуглас уједима пса повређен. Једном, када је у сумрак лутао с ону страну шуме, виде Михаила Раудсуза како иде од Хеленентала. Носио

је на рамену ашов, а о њему свој свежањ. — ГГавле га погледа оштро право у очи — очекивао је да од њега буде нападнут, али га слуга плапшиво погледа са стране и обиђе га у великом кругу. „Ова рђа изгледа као да спрема какво зло", рече он, гледајући за њим. Дуглас је примио у службу овог истеранога, као што причаше један од надничара, и када је отац то чуо насмеја се и рече: „То и личи подлацу, тај ће ми спремити леп колач." Био је тврдо уверен, да је Дуглас ствар предао државном тужиоцу, шта више ужнвао је донекле у помисли да буде осуђен — „неправедно", разуме се, — и пошто прође дан за даном а тужба не дође, говорио је подругљиво : „Милостиви господар воли крајње рокове." Али Дуглас је показивао воље, да учињену му поругу сасвим заборави, шта више не отказа ни позајмљени новац. Павлова је душа била препуна захвалности, иу колико је мање налазио пута да је искаже, у толико гаје више тиштао срам, у толико га је бешње гонио немир. Тако је једне ноћи стајао опет на баштенској огради Хеленентала. Магла ране јесени лежаше на земљи, а увела трава скупљала се полако. — Бела кућа утонула је у сенци ноћној, само је из једнога прозора светлуцала мутна, тамно црвена светлост. „Ту је она будна крај болне метере", мислио је Павле. И како није знао другога начина да је зове, поче звиждати. — Два, три пута застаде да ослушне. —- Нико не дође, а душу му обузе страх. Пипајући потражи ону отковану летву, коју му је Јелисавета онда показала, и кадаје нађе, уђе унутра.Гранчице му кидаху одело ; као у пустињи пузао се по поду, да нађе стазу. Нанослетку изиђе на чистину. Бели птљунак расипао је неку неодређену полусветлост, а јасније засветле жижак у болесничиној соби. Седе на клупу и упре поглед онамо. Учини му се као да се иза завеса креће сенка. На један мах би светлије око њега .... Руже се видеше у ноћи .... ЈПљунак се сијао, а кућни забат, који се баш сада још уздизао у црној гомили, сијао се тамноцрвеном светлошћу, као да га је озарио зрак јутарње румени. Зачуђено се осврте крв му се следи у жилама, — — високо на ноћњем небу подиже се крвава светлост ватре. Црни облаци оивичише се пламеним оквирима, бели пламени подигоше се међу њих, а високо се уздигоше ватрени зраци, као да је северна светлост на небу. „Очински дом гори!" — — — — — — —

Тешко му паде глава на наслон од клупе — али у тренутку затим прибра се — келена му заклецаше, крв му узавре у слепим очима — „напред, спаси, што се може спасти", викну нешто у њему —■ и у бесном трку продре кроз шибље, пређе ограду, и паде с оне стране у шанац. Каојутарње сунце обасја запа.љено имање пространу рудину. Стрњике се светлеше, а црну шуму обасу црвенкасти жар. Још је кућа била неповређена — зидови јој се беласаху као мермер, а прозори су се светлили као драго камење. — Двориште је било као усред бела дана. Житница је горела, житница напуљена до крова благословом жетве. ЈБегов рад, његова срећа, његово надање, све је ето прождирао пламен. Опет се прибра — — — у бесној журби прелете преко рудине. — Када прође поред шуме, учини му се као да промаче поред њега нека сенка, која се спусти на земљу, када јој се приближи. Али је једва обратио пажњу на то. Даље — спаси, што се може спасти! —