Нова искра

СТРАНА 322.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 11.

одлазио. Оне његове обичне мирноће и учмалости било је сасвим нестало. По свему судећи изгледало је, као да се решио да некаквим новим животом надокнади све оно, што је у младости и ђаковању иропустио због своје мирне, болешљиве природе и због својих старачких назора. У души његовој био се створио прелом којему се он веома радовао. Осећао је, да се од тога прелома про будила младост његова, и чинило му се, као да је после дуге болести поново проживео, те се радовао здрављу, као што му се сваки болесник радује. Та промена у његовим мислима и осећајима могла се лепо упоредити са променом која обично наступа, кад после суморне зиме, прљавих, тромих облака и оне опште, болешљиве меланхолије огреј-е пролећно сунце и засветлп чисто плаво небо. Он није био дотле ни једном потресен појавом девојачком. Онај племенити осећај који буди у младићу жеЉл за победом и због којег му очи пламте и светле жарол који су опевали сви светски песниди, — код њега је био као учмао. Али чим је спазио Мпру у својој кући, тај се осећај почео у њему будити, а распламтео се онога дана, кад је дознао за њезину историју. Њена јуначка одлучност да раскине са свим оним што је знало за њену љубав, кад је видела колико се у љубави разочарала, — импоновала је. његовој меланхоличној и'неодлучној природи. И сама та помисао кренула га је као што -бујан какав поток крене трулу кладу и завитла је у своје таласе. Бзему се тек тада очи отворише и тек му се тада срце пробуди. Он је заволео Миру као што може да заволи младић, кад га љубав први пут обујми, и мислио је да јој то каже чим Добра оде. „Он се неће више вратити у свет, него ће остатп ту у свом гнезду, где су му и стари пробавили. То је њему доста. Он није рођен за варљив и лажан светскп сјај и славу, него ће живети оним мирним животом којп се скоро искључиво своди на кућу, породицу и мали круг пријатеља . . . ." Мислио је да јој то каже и да је пита: пристаје ли да подели судбину своју с њег.овом ? А она ће пристати, то је у напред знао. Није лњ зар, и ако млада, искусила сву грчину светске лажи и несталности, и није ли онај, кога је она толико волела, одбио њену љубав, и на тако низак начин увредио њен девојачки понос ? ! .. Међутим, дани су пролазили а он никако не нађе згодан тренутак да јој се исповеди. И тако у тим мислима и у оној његовој урођеној неодлучности прођоше и последњи зимски дани, окопне снег и пролеће поче отимати маха. И тек тада^ једног веч.ера, и њему дође снага. „Сутра" мислио је : • „сутра ћу јој рећи, да је волим и пи таћу је: хоће ли да ми буде. жена". Био је узнемирен. По вечери изишао је из куће и отишао да шета. Ноћје била врло лепа. Донекле је ишао друмом а потом удари преко утрине неког Савковића, свог првог суседа, и упут!: се ка шумици што се пружала једном косом тамо доле. границом имања његова и Савковићева. Управо према њему, кроз шуму на оној коси, назирао се мееец, а лепо се видело како се олако узноси горе ка врху шуме. Еад му се већ горњи крај помоли, Ђура стаде. Бага је био на колској стази која беше службени пут преко имања Савковићева. Нека дотле неосећана благост разли му се цо грудима, п дубок уздах оте му се из њих. Обрте се

десно, лево, позади; никога није видео, био је ,с&м. Дође му да плаче, и учини му се као да ће му нећ сузе потећи, па се уплаши, да га ко не види. „Шта је ово са мном ?" питао се. Иза шуме изби пун, велики месец, и по свој околини разли се светлост његова тако да се видело као у по дана. Све је било мирно. По гдекоји пас залајао би само, можда тек колико да се јави, и опет би се све утишало. Било је захладнело. Ђуру прође мала језа и он се стресе. Донекле гледао је само тамо према шуми и месецу, а потом поче посматрати читав видик око себе. Изгледао је као човеккоји се први пут нашао у некој пријатној и лепој средини, иа је гледа тако да јој сваку ситницу види, да је што бол 3 е позна, како је неће никад заборавити. Иотом се полако крену даље. Пут је ишао ма ниже и водио је ка оној коси. Кад је био крај једног забрана учини му се као да га неко по имену викну. .Као да се надао томе гласу, стаде и ослушну. Био је сасвим ипран. Срце му ни мало није брже ударало. Нешто зашушта на једном дрвету педалеко од њега. Ои метпу шаку на уво да боље чује. Али се више ништа није чуло. Он пође даље. Дође до косе, па се полако крену њоме горе ка шумици. Још није био Ни дошао до горе, а чу тихо шуштање лишћа. Косом носио се слаб вечерњи поветарац. „Као кад неко шапуће" помисли Ђура. А ко зна, ветрић је, можда, и шапутао лишћу неке тајне за које је само он знао. Кад је дошао на врх косе, он се заустави, и ма да је и дотле погледао око себе, поново се осврте и десно и лево. Још већи видик и још веће лепоте отворише се пред њим. У мекој и тајанственој светлости месечевој ширила се пред његовим погледом слика њему позната, ал' ипак тако нова, слика пуна неке необјашњиве дражи која га је потресала. И оно прво зеленило на коси испод њега, и утрина, и забран, и село са свима зградама и старом црквом, и оне шуме тамо даље и поља и брдашца тамо на крајњој линији видиковој, која су се губила у сумаглици — све то, обележено топлим евазивним, контурама које као да су непрестано дрхтале, изгледало му је као какав сан. Из уског простора око њега и са свију страна, чинило му се, као да иде право к њему нешто што не би могао да определи; нешто налик на некакве млазеве који су се улевали у његове груди, и ту се стапали у велико и широко море неких надземаљских осећаја, осећаја који се не развијају у друштву људи. Тако шта није никад осећао. Дубок уздах оте му се из груди . .. . Кад се после шетње вратио кући, мислио је да су сви његови већ давно легли, и с тога се изненади, кад у Мириној соби, јер она је имала своју собу, виде светлост. „Шта ли то тако доцкан ради ?" питао се. Она обично прва леже, пошто је тако хтела и баба Марта која јеМпру заволела као своје ро!)ено дете. На прозору застор је био такав, да се кроза њ није могло видети ни кретање сенке. Он постоја мало на дворишту, потом полако уђе и леже. Кад се сутра дан пробудио, сунце је било у велико одскочило. Он се диже и отвори прозор. Свеж јутарњи ваздух напуни му собу. После доброга младићског сна осећао се одморан и лак. У кући чуо се жагор. Друмом