Нова искра

СТРАНА 346. _ Н 0 В А „Шта сте наумили, дете моје ?" рече седи лекар п погледа је испитивачки у очи. Тада она плачући клече пред постељом, ухвати Павлову млит-аво спуштену руку и притиште је на очи и уста. „Је ли то вагаа постојана воља?" упита старац. Она климну главом. „А ако умре?" „Он неће умрети", рече она, „он не сме умрети!". Лекар се жалостиво насмеја. „Добро је", рече он потом, „останите за часак сами код љега и обнављајтс му свака два минута облоге. Ја ћу међутим све умирити." Одмах затим чуше се напољу кола како одлазе п остављају имање. Један сахат доцније уђе лекар опет у болесничку собу. „Кућа је скоро празна", рече он, „венчање је одложено !" „Одложено ?" упита она страшљиво. — — Старац је погледа и затресе главом. Људско му се срце обелодањивало свакога дана у новим загонеткама.

Недељама је лебдео болесник између живота и смрти. Нервна грозница, која се придружи, као да је убијала сваку наду. Јелисавета једва се одмицаше од његове постеље, нити је јела, нити је спавала, цео свој живот посветила је нези драгога. Отац јој је пуштао на вољу. „Мора га излечити", говорио је он, „да га могу питати." Весели рођак поче слутити, да његов положај није ни мало завидан, и пошто му стари исплати све дугове, остави Хеленентал. џ Леш старога Мајерхефера однеше обе бдизнаке одмах сутрадан после пожара. Нзегова загонетна смрт изазва велико чуђење, престоничке новине доносише извештаје о љој, и што целога живота није дочекао, да види како га хвале као јунака, то дочека сада по смрти. У залеђини пак вребао је суд на Павлово оздрављеље. (СВРШИЂЕ СВ)

Праг.

Чешко белетристично удружеље „Мај" (види 2. број „Нове Искре" за прошлу годину), као представник нових књижевних смерова, довршило је ове године песнички зборник у Б свезака „ Чешка иојезија XIX века". Сваки свезак представља по одсек чешке појезије овог века. Неоспорно је да ће овај зборник добро доћи свакому који жели да види како се развијало и која то имена представ.љају чешко песништво за ових 100 година. Овај је зборник био већ и потреба, јер је чешка књижевност брзо напредовала и по количини и по каквоћи. Старијп песнички зборници не беху потпуни, а поред тога у њима* не беше новијих песничких имена којима се чешка књижевноет може дичити. У овом је зборнитсу низ најодабранијих песама које испеваше 78 песпика. 0 сваком је песнику написана кратка биографија са библиографским подацима. У зборник су унесене само оне песме које најбоље обележавају песников смер и његову вредност. И ако је рад за овакав зборник необично тежак, и ако јс немилосрдна критика тражила и длаку у јајету, — ипак је ово дело најбоље своје врсте у чегакој кљижевности. У уређивачком одбору беху Јарослав Врхлицки, Антоније Клаштерски, Јарослав Кваиил, Ладислав Квис,

И СК Р А БРОЈ 11. К. В. Рајс, Јарослав Ворецки, а ова су имена најбоље јемство како за озбиљност тако и за вредност зборникову. Нас највише занима пети свезак, јер је он, у колико је то било могућно, верна слика најновијег стања у чешкој појезији. И овај свезак, као и прва четири, уредништво је пропратило уводом у којем су изложени погледи на све изнесене песнике и њихове смерове. Између осталог, уредништво износи о најновијем песништву ово своје мишљеље: „Све што је било речено у предговору четвртог свеска важи и за овај пети, јер и у овој најновијој ери налазимо још вазда богатог материјала који се непрестано умножава. Књижевност се и овде још развија отварајући себи све шире и шире видике; духовни живот песнички све је дубљи садржином а раскошнији у изражају. Од малих, сићушних каскада — појсзија постепено прелази у широку пучину, у којој се, као у зрцалу, одблескују разни смерови који се међу собом разликују по стално одржаној индивидуалности. Може се слободно рећи. да свако име представља по један смер, али да сви укупно имају Чеховање за главну одлику". — Ну поред оваквих представника ,има у чешкој књижевности и песама испеваних на туђинску, има их декадистичких, мистичких, симболичких и т. д. што је све дошло са Запада, те се као пука. поздражавања не могу рачунатц у самосталне смерове чешке појезије. Према јачини, лепоти и утицају оригиналних чешких песничких творевина, овакве су компилације —• ране од пребола. Као најновији чешки песници унесени су у овај зборник: Бржезина Отокар, Борецки Јарослав, Витез од Ченкова, Червинка Карел, Квапил Јар., Легер Карел, Камински Бохдан, Клаштерски Антон, Клозе Ант., Мужик А., Прохаска Фр. С., Рокита Ј., Сова Ант., Свобода Фр. X., Шалда Фр., Шимачек М. А., Шкампа А., Вања А., Оуржедничек 0., Кубелка Јосиф и т. д. Пишући Вам ове редове о Чешкој иојезији XIX века радовао бих се од срца , кад би српски песници обратили пажњу на ово дело које ће им изнети верну слику чешкога песништва, а које ће их, дао би Бог, и одушевити да по који цветак пресаде у српски врт. У чешкој књижевности, поред свих тешкоћа, води се братско старање о српским књгокевним појавама; а да ли је право да се и српски кљижевници исто тако одужују, остављам на размишљање и одговор свима оним српским радницима који могу и који су позвани да негују и подржавају словенску узајамност као једину и несумњиву одбрану од навале оних туђинских народа који у Словенима гледају само варварска племена и сметње својим освајачким намерама. Свој своме! правило је које Словенп.не би тре'бало нигда да заборављају: ни у свом политичком животу ни у кљижевностима својим. —- Не знам увереља српских књижевника, али полазећи од онога Крв није вода, ја верујем да се сви слажу са начелом Свој своме! А кад би се од тог прећутног уверења прешло и на озбиљан рад.... Ја се бој пм да откривам ту величанствену перспективу, јер докле'1г<}д'^буде ..шџда, озбиљног рада, не вреди ни говорити о лепшој будућности. — ?■