Нова искра

ВМЈ 11.

НОВА ИСКРА

СТРАНА 329.

ПЕСМА МРАКА ■ 1—1 ■ Било ЈЕ ВЕЧВ ВЛАГО, И ВЕТРИЂ, ТИХИ ПоЛЕТАО ЈЕ ЛАКО, РЕк'о ВИ СЕТНО, МиЛУЈУБ.И НАМ ГРАДИ -а, КО РУКОМ МЕКОМ, И СТАРИ МОСТ И РЕКУ И ПОЉЕ ЦВЕТНО. Бледи је месец сјао. По граду, пољу, И малој шуми блиској сенке су мрачне, Баш ко утваре исте, падале дуге, Сенке, вечите друге светлости зрачне. Ја сам се крен'о самац да у тишини, Мислећ,' на судбу своју, у снове зађем ; Да у маштању слатком, у верном другу, ДуГОЈ САМ0Т1И СВОЈОЈ утехе нађем. И све је било мирно. МоЈ корак само СтАЗОМ се МАЛОМ чуо и ништа више, Кад, а од једном поче, ко из даљине Да глас некакав тужан тихо уздише. и то глас стран и незнан, а тако мио, Глас као песма цела и хармонија, КоЈИ к СНОВИМА МИС 'о поведе МОЈУ, И у СЛИКЕ МИ МАШТУ поче да СВИЈА. Песма је била тиха, ал' тако силна, Да ме целога прожма и проби груди, И ја осетих како са дна ми душе, Нека њој слична песма ко да се буди. 0 ти незнани свете, што певму вијеш Сети и болу неком што те потреса, Ко си и где си, реци ! гласно здпитах, А ветрић с граља поче лишће да стреса. 0 ВИДИШ, ЈА ТЕ НЕ ЗНАМ, НЕЗНАНИ СВЕТЕ, И НИКАД НИСАМ ЧУО ПЕСМУ ТИ ОВУ, Али ОСЕЋАМ САДА ДА НАМ СЕ ДУШЕ М УЗИКОМ ОВОМ СЛИЧНОМ ЖЕЉКУЈУ, ЗОВУ. и ја те помно слушам, 0 песмо мрака, Ти, што се силна дижеш из царства мира ; Јер више но и светлост, но свако знање, Мени сазнања даје звучна ти лира.

ДАЉИНА МЕ МАМИ....

ЕСЕЊЕ ЈЕ ДОБА. Су НЦЕ БЛАГО ГРЕЈЕ. ПолгУТЕЛА ПОЉА и ШУМЕ ВЕИ СВЕЛЕ, Кроз прашину златну што по зраку веје, Тамо у даљини поглед су ми среле, Па ми слатком чежњом испуниле груди, И машту ми дигле да кроз незнан блуди. „ХАЈде" веле : „к нама ! Разви крила лака, „Кроз светлост се крени тако пуну дражи ; „Ка извору хајде, где се туга свака, „Напојена ствара у мелем што снажи,

„Даљина те жељка, даљина те зове, „И среиу ти нуди и рАдости нове." и дршћ.у ми груди. Кренула се мис'о, У даљине плаве што их сутон скрива, Да у тајне продре, што их чобек пис'о, И ватром их ствар'о свога срца жива. Даљина ме мами, даљина ме зове, и срећу ми нуди и радости нове.

П Е С Н И К У

У:

дарај жице звонке на моћној лири својој, одјече људскога бола, песниче вабда тужни ј Загрми песмом новом, да дрхте ниски људи, Варљиве што су славе вечити били сужни. Као што ватра искре, и твоја песма нова Варнице нека сипа и свака нека пали ; Нек' трулим друштвом нашим крене се глас ти исто Ко с мора када хучног страшни се крену вали. Доста си људе шиб'о и прич'о правду вечну ; ДоСТА СИ МУЊОМ ТРЕС 'о ДА ПАДНЕ ТМУША ГУСТА, Безумни људи јоште песму ти нису чули, и песма твоја, ево, остаде песма пуста. Речи ти тако благе, нежношиу што су хтеле Заспали дух у људи да с нова небу дижу, ЗаЛУД СИ ЉУд'мА СЛАО, КАД ЉУДИ СВАКИМ ДАНОМ У СТРАШНОЈ БОРБИ СВОЈОЈ СВЕ ГУШЋ.ЕМ МРАКУ СТИЖУ_ Нек' твоја песма нова, као што ватра искре, Варнице многе сипа, и свака нека пали ; Нек' трулим друштвом нашим крене се глас ти исто К'о С мора када хучног страшни се крену вали.

0 Н 0 Б И

а вас не сањам више, 0 моји лепи снови, Што сам вас некад САњ 'о, када сам младић. био ; Кад сам у чежњи некој, а и сам НЕ знам зашто, Тугов'о самац често и горке СуЗЕ лио. Ил' еез УЗРОКА КАД САМ НАПУШт'о ДРУШТВО СВОЈЕ, ОБУЗЕТ ЧУСТВОМ ТАКВИМ КОЈЕ СЕ НЕ ДА РЕЂ.И, ТишИНЕ НСУДАН ХИт'о у КРИЛО ШУМЕ БЛИСКЕ, ГдЕ ВЕЧНОСТ МИРНО ТЕЧЕ И НИКАД НЕ СТАЈЕ ТЕЂИ. Сад залуд очи склапам и надом варам себе ; Залуд вас жељно чекам кад год се поноћ. спрема. Једна за другом понои лако у вечност тоне, Ал' вас тужноме мени никако више нема. К'о СЈАЈНЕ ЗВЕЗДЕ МНОГЕ ПРЕД ЗОРОМ ШТО СЕ ГАСЕ, К'о што ПОД ЈЕСЕН МИРИС ПРОЛЕЂНОГ ЦВЕЂ.А ВЕНЕ, И.тт ' к 'о што СИВА МАГЛА ПРЕД МОЂ.НИМ СУНЦЕМ БЕГА, Тако сте и ви, снови, одбегли тужног мене. ]јорски.