Нова искра

СТРАНА 38.

Н О В А

БРОЈ 2.

Дуз. А ја к'д га видо дори се притресо од радос' за њега, дек си ми га пратија Димитрије. Севда' !... Глумац и ашчика, што донесоше дарови, врнуше се, С'га ћамо да пратимо и ми једно, друго, што смо спрајили, бошчалаци на свекра, свекрву, родови, а тике татко ми погледа по жене никако страшно: ја се од љигови очи уплаши. Па т'г излезе и ста да граби преко обор, чак до сокакња врата. Врну се, оди, граби на куде кућу, натури Фес на чело, подиза бастун 26 ) на горе, спушта веђе надоле иништо збори, познавам, мрдају му уста, мрдају а у лице је дори до уши црвен како панџар, како френац, како поприка. Улезе при нас у одају — сас ципцле! а жене се тике згледаше. Ногледа по сви редом, а ми очи та у зем' — како од муњу! Обрну се, излезе! Трипут дооди при нас, и то све сас ципиле, како ништо да ни каже, па не си каза ништо. Трипут ме мене вгЛшу ири њега на ћошку, ђојем нитпто да ме пита, па ич. „ТТТто ли је, туго, татку ми? (< — мислела сам, а нана си тике на туја Таску кротачко: — Таске, мори! У аџину мешину претура се ништо... — Може бит заради черкез. Заш' је па онакав, аџике? -—■ Неје. Запазила сам, Таске, ја овој при њега јоште од квас'ц. Заш' га не питаш, аџике, што му је ? — У! Чуваја Бог! Како ћу па да га питам? — Чуваја Бог! Измећарка ли си на аџију ели домаћица? Заш' му се тол'ко бојиш? — Како па да му се не бојим, Таске? Домаћин је. у— Ако је домаћин, он ти је тебе и другар... — Колај ти је тебе да збориш к'да твој неје Нишлија. — Ако је Нишлија неје звер. Твој аџија Нишлија, ама не те је ударија, а мене мој Лесковчанин јоште, што викају људи, млада невесту. И кој зна, аџике, да сам била заврзана како ти, он би ме до с'г утепаја; ама ја... А тике онеја жене забрајише да мислу што ми се татко срди, но се собраше око стринка-Таску па вика.ју, смејајећи се: — Заш' те, мори Таске, удари ? Пангиш ли ? —• Да ме је младу невесту салте лошо погледаја, па ћу да пантим, а никмо ли шамар ! — Заш' те, стринка-Таске, чича-Мане удари? — питују и девојчики, смеју се и бутају се око њума, —■ Што му се несу стегле питије, за тој. — Ка.кве питије? па питују и бутају се. — Свари питије, па ги изнесо на софру, а он : — в 3аш' су ти, вика, оваке?" — »Г1а с'га несу Водице та да се змрзну, но је Ђурђов дан. (< — »А зар питије треба да се смрзну не да се стегну ?" —- па тике мене та поза лево уво —- пљес ! Леле к'д ми запоја уво! Туго к'д запоја! Ја мислешем дор сам жива све ће си поје, тол'ко! Уво поје, ја ћутим, поје, поје, ћутим; а к'да се оно ућута, тике ја: — „А, бре, Мане, заш' ме удари? (< •— »Па даја сам ти, вика, пешкеш за убаве гштије." — А заш', бре, да ме удариш? А не ли сам те посипала да се измијеш? А не ли сам ти аљине ичистила ? А не ли сам ти помогла да се обучеш? А не ли сам ти кафу исиекла? А не ли сам те испратила к'да си пошеја ? А не ли сам ти се на ноге дигла к'да си дошеја?« Збори, збори, а он салте гледа, и како да се чуди. А кад ја рек'о: — „Аџамија сам, па несам умејала убаво да сварим питије, гга зар за тој да ме тепаш? Ја ћу си идем у Господина (владику) да га питам :

за тој ли се удавају девојчики да ги мужи тепају за ништо ? (с К'да ја овој рек'о: он си тике опушти мустаћи. Од онаг: нит' ме мене он удари, нит' па ја њему свари убаве питије. Све ми манџе прсти да изручаш, а питије несу ми водене салте на Водице... Замрачи се. Оне жене и девојке што су око мене викају на мајку ми: Мори аџике! Ајде праћајте дар. Што је тој, ооб?! И Татко чу, па рече: — Ви си играјте. Овој ћу се ја бригнем, Тике ете ти га глумац та отутке : — Што је тој, аџијо? Не ли ви је девојче стасало? Куде су ви бошчалаци? Камо аџијо, ваш аманет? Ми си наш донесомо. 'Гатко га пушти да збори, да питује. 'Кутећим слуша, стреља сас очи, Фаћка мустаћи. А к 'да глумац ућута., татко ми тике звекну : —- Сиктер сени 2 ')! ана оана, домуз бре! * 8 ) — Што, што, аџијо ? •—- Сиктер сени! — на викну татко и појде на куде глумца сас бастун. А глумац тике држ' за сокакња врата. Побеже. Ми се тике по кућу прибутамо, питајећи се што ли ће се напраји. (нАСТАВИЋЕ ск).

Палица.

ј-(е пева лавуд ...

к е пева лабуд, кад му се крај ближи, То нико није чуо. Го ј' наша машта, што измишља свашта, Ил је ко уснуо.

Многима можда на крају свог века Дође нешто жао : Та ја сам свету имо доста рећи, Што нисам певао? И песнику неком, што је пево много, Исто буде жао: Та на мом срцу јоште много лежи, Што све нисам дао? И жалећ' тако изгубљене дане, Жалост га очара, Па на свом крају, као лека ради, Ону бајку ствара. Крајем Фебруара 1901. Змајова

'") Одлази. 28 ) Турска поовка.