Нова искра

Број 4.

^ул-јМарикина прккажња ПР^ПОВЕТ^Л написала Јелена Јов. Димитријеви^а

(нАСТАВАк) IV а не ли ти, керко, ја одболува. Иотина, несам била у легало, ама стану како вејка. Нана ме ' просипује, лекује, имаше, јадна, стра од тропљику.' Мрвка, па узеше да ме тражу, а татко ми на свакога — " ману најде. За једнога ћосав, за другога модроокас.т, за трећега малечак па дебел. Ја пак мислешем: не ли неје: Ђошин Димитрије: Тане, Ване, Спира, Сотир — еписи бир. 2 Помиње татко при нану бећари, што ме мене тражу, наоди ги ману, к'д за Миту Ђуринога: •— Д' и'м, аџике, да видим какав је ублизо. И ћу да видим како збори, како вика муштерије; а таман и ја сам аџија, и пријетељ, Митин чича аџија. Отиде, виде га, каза на нану ми овој : — Аџике ! Момче је убаво, убаво, а мустаћи га салте мрррвка ж'гнули, ама познава се што ће да има големи мустаћи, почем су га ж'гнули јоште с'г, јербо је млад, од нашу [ Марију да је поголем две три месеца, више неје. Нећу си, вика,". дадем девојче за ћосавога, ни за малечкога па дебелога, ни за модроокастога нећу. Тхосав, вика, дор је млад свакојако, а кад остареје, а оно како да се обукла у чешире баба. А маЈ Јектика. 2 Све једно.

ј- ЈОВАН ИЛИЋ СРИСКИ ПЕСНИК.

лечак па дебел, вика, т<3ј си је чутура 3 за туцање ■ кафу, а ја си чутуру имам, та што ми треба јоште једна. И што ће ми, вика, зет модроокаст? Модра си је боја за Фустани, не за очи: после да су ми и унучики модроокасти. Р1ећу. А Мите Ђуриному очи — црне трњинке, па како Филџани. А бој 4 му је, вика/, аџике, како онеј селвије, 5 што сам ги виђуваја преко моро к'да сам ишеја на аџилак. Убаво си је момче, вика, убаво! Е баш ме, аџике, мило за њег'. Па што збори у дућан — мани се! Да дадемо Марију за њег' ? А ? — Тој си је, вика нана, твоје аџијо. Не ли викаш што је туј добро, да гу дадемо. — И таман, вика, аџике, и њега си је име Димитрије, та да си неје жал Марију за онога. Збори татко, а ја не турам уво при врата а све чујем: тол'ко вика. Да л' па максуз викаше, е га би ја чула што си је момче и јако убаво и добро, не знам. Тике на тој ми приличе. А ја кад овој чу, узе и да се чудим и да мислим: »Полеј, полеј! Татко ће ме баш истина удава! Њега га је мило за Миту Ђуринога, тој сиједоста: за мој милос' ич ни бригне! Куде сам па ја за удавање?! Д' идем за Миту а у мисал сас Димитрија да се мајем. Неје. Ја си несам за другога. Ја сам си салте за Димитрија." Такој си сама у мој памет мислешем. А истина: сас"Димитрија сам била дајма. ® Сас Димитрија легашем (у мисал), сас Димитрија спијешем (па у мисал), за Димитрија снијешем; сас Димитрија одешем, сас Димитрија зборешем, и Димитрију казујешем кол'ко ме жал... И к'д чу што збори Кипарис. 6 Непрестано,

Ступа

њег', и кол ко 4 Стас. 5

(Џ) Београд, априла 1901. године