Нова искра

Број 5.

Београд, маја 1901. године

Година 111.

НОБА ПС1СРА

< ј5ул~)У!арккужа прикажња ПРИПОВЕТКА написала Јелена Јов, Димитријевића (СВРШЕТАК) д у IV један дан... Седела сам у таткови ми читаву недељу сас Миту. И Мита туј спијеше, одотле идеше на дућан, и па туј дојде на вечеру; а ручак му се носеше одовде сваки пут кад год смо у таткови ми на гости. Један дан, прокашља се татко пред сокакња врата. Неје имаја адет да чука у врата више но салте један пут, а к'д виће чује л'лане ели папуче. кроз обор, иде ники да му отвори, он узне та се прокашље: салте да не питујемо који је, но једнаг да отворимо. Један дан баш пред икиндију прокашља се, а ја отрча да отворим. Улезе а не ме погледа. Познава се што ништо има, зацрвенеја се у лице. —■ Дај ми, вика, аџике, онај други појас. Нана излеже. — Изми ми, вика, Зојке, (онаје му) јеменије. Стануја сам сас једнунигдеукаљиште. Снаја отрча. — Донеси ми, вика, Маријо, онај Фес што си је у голему собу на кал'п. И ја отрча. Мрвка, иа нана ми виће држи иојас а татко се обрће, опасује се. Ја сам донела Фес и турила сам га на један јестак на миндерлак. Снаја му измила јеменије, и намести ги за обување у собу на орозан. У таткови ми беше из-

мећарка дајма, ама за што: да помогне нане око готвење, око месење леб, прање чемашир; а метење и судови тој си је било моје и снајино. Татка пак сви слушашемо; а чим дојде дом', Бошке, оно си је у кућу никако другојаче — познава се што је туј домаћин. Спраји се па отиде. — »Куде ли ће? и што ли му је? 1< зборимо и поглеђујемо се; а тике отутке та пред со-

какња врата три пут : чук ! чук '

чук!

ВАЦЛАВ БРОЖИК, ЧЕШКИ ОЛИКАР.

Чича-Коле! — и отрча та отвори. И тај Чича-Коле, брат од чичу татку ми, неје чукаја у врата, но сас бастун у калдрму трипут. А ники неје могаја како он. Никако: чук... чук... чук... И бата-Сотир толико пут та у калдрму сас баотун, и па један ми брат од чичу; ђаволи, правешеју максуз такој, е га би ја помислела што божном чука чича-Коле. Ама ништо, несу умејали како он, јербо кад отрчим да отворим, ја при врата: »Кој чука? с< А кад се гласу и ја отворим, њим ги мука што несу могали да ме преварају. Чича-Коле неје чукаја у калдрму што га мрзеше да одговара, јербо је зборљив, зборљив, но салте од чукање на врата да не Фатимо мерак кој' ли је; знаш, турско време беше. Улезе. Фес му баш до уши, како сваки нут; од напред му џубе подугачко , но од натраг, на грбину му се подигло; оди кроз обор, питује што работимо и све сас бастун: чук, чук... Пољуби га у руку и нана, јербо је до татка млого постареј. Стар јако беше, Чини здраво живо сас нас, па једнаг: — Отиде ли аџија, аџике ?