Нова искра

СРРАНА. 164.

II 0 В А И С К Р А

БРОЈ 6.

ј-(ешто о Јакшићима

јЖ~ ађарски историк С. Боровски (Вогоунхку 8ати) 'ЛШЛ^ ЧИтао Ј е У априлу прошле године у МађаррЛјгмјј ској Академији своју приступну академску бе' сед У • Историја нађлачког спахилука (А па^у1ак1 пго(1а1от 1;бг1;епе1;е.) Расправа та, штампана у органу Мађарске Академије (ЕМекегеаек, XVIII 10. ВиЈарез!;, 1800. Стр. 50.), написана је већином по нештампаним изворима мађарских архива. За нас је историја нађлачког спахилука важна због тога, јер је то било добро породице Јакшића, и Боровски је у својој расправи дао, на основу извора нрвога реда, много драгоцених прилога за историју и геналогију те породице. Средином XV века владао је нађлачким спахилуком Сибињанин Јанко. Син његов Матија био је врло издашне руке, те је, особито кад је постао мађарским крал-.ем, немилице раздавао тековину свога оца. Тако је и нађлачки сиахилук, по свој прилици 1464 г. (између августа 1464 и јануара 1465 г.), поклопио браћи Јакшићима Стевану и Дмитру. Браћа ЈакшиКи склонили се испред турске најезде из Србије у Угарску, где су до смрти своје војевали против Турака. За њих се зна, да су били храбри и одважни, али је остало доста помена и о њиховој самовољи и плаховитости. У јануару 1465 г. продрли 6у браћа Јакшићи насилно у кућу Јована Варјама и оиљачкали и њега и цело село. Другом једном приликом требало је да Јакшићи положе заклетву у једној парници, али они нису хтели то да учине пред каноником Стеваном Волијем. који је био за то изаслан. Због тога је дошло до распре; Стеван Јакшић у јарости ухвати Волија, баци га на земљу и нотргне мач на њега да га посече, али га околина спречи. 0 јунаштву Дмитра Јакшића је позната прпча Ђурђа Сремца, како је у двобоју убио једног силног неиријатеља. Јакшићи се храбро борили и чинили услуге мађарској држави. Стога је расла њихова олава и важност и имање. У IIађлаку су подигли дворац са кулом и опколили га јаким прошћем; од тога времена становали оу стално у Нађлаку. На имању овом насељавали су махом српске сељаке, тако да су половином XVI века на њихову имању Срби били у јакој већини. Боровски изгледа да не зна кад, где и како су скончали браћа Јакшићи. По нашим домаћим изворима зна се међу тим, да је Дмитар погинуо у Смедереву 8 новембра 1485 г.'), а Стеван умро у Бечу 6 јануара 1489 г. 2 ) По Боровском (стр. 20) остало је од браће Јакшића само два мушка потомка: Стеванов син Марко (два његова брата су умрла малолетна) и Дмитров Петар. Њих двојица су поделили цело имање на два дела; и од самога града Нађлака половина је припала Марку, половина Петру. У овој иодели је без сумње зачетак народне песме о деоби Јакшића. 3 ) Боровски номиње (стр. 23) још млађу сестру Маркову Ирину, која је била удата за Матију Херцеговића. Сељачки устанак иод Дожом 1514 г. дохватио је и Јакшиће. Темишварски жупан Батори и чанадски владика Чаки потуку једно одељење Дожиних устаника и дођу Јакшићима у Нађлак, где су се у славу победе безбрижно веселили, кад у зору стиже глас. да се Дожа са целом војском приближује. Батори и Јакшићи побегну 1 ), Чаки буде ухваћен и распет, а град порушен и спаљен. Кад је ') Глаоник 53 (1883) 1 02, где је смрт Дмитрова погрешно стављена у 1484 г.; Споменик 3 (1890) 122, 153. 2 ) Гласник 1. с., 103; Споменик 1. с. Стеванова жена Милица одредила је помен Стевану 28 јануара, а Дмитру 12 марта. Гласник 25 (1869) 283. 3 ) У средњем веку често је бивало, да су два властелина наполе држала имање и град. Ср. Моп. 8егћ. 292; Ј. КаЛошб у АгсШу Мг 81ау. Р1и1. 19 (1 897) 434 — 445. *) Можда је спомен на ово бегство сачуван у народној песми код Вука 2, бр. 95. Ср. Ј. 8сћ\у1скег, Оевсћ. (Јез Тетезег Вапа(а (1872) 123, где је тај догађај друкче описан.

мир враћен Јакшићи су опет заузели своје имање, довели нове насељеднике, наново подигли град и опколили га зидом. У битци на Мохачу (1526 г.) била су и оба Јакшића. Тамо је, по свој прилици, погинуо Петар Јакшић, јер о њему иема доцније нигде помена; Марко се вратио и у борби, која је настала око мађарске круне, био је присташа Јована Сапољаја (8иаро1уа1 Јапоз). За време тих размирица био га је једном и заробио темишварски жупан Петар Перењи (Регепуј Ре1;ег) и пустио га тек на откуп од 4000 П. Кад је после тога Перењи од цара Јована потучен бегао, нашао је код Марка Јакшића заштите. Г. 1529 опустошили су 'Гурци Марково имање , а одмах са тим тражио је Сапољаји од њега новаца за плату својим најамницима. Издаци при оправци града, за откуп итд. премашали су Финансијску снагу Марка Јакшића и он се задужио 5 ); дуг је износио 10.000 П., а поверилац му је била његова жена, која је била од куће врло богата. Дугови су га нагнали пред смрт да, са пристанком својих синовица, заложи имање својој жени. Марко Јакшић умро је средином јуна 1537 г. у дубокој старости 6 ). Маркова жена звала се Поликсена; била је родом из Рима и врло богата 7 ); она је мужа својим новцем често испомагала. Боровски тврди да са својим мужем није имала мушке деце , него седам ћери: I. ОИоуаппа, била је 1539 удата, не зна се за ким. 2. Јелисавета, и она је 1539 г. већ била удата за Николу Доција (Боскј МЈк1оа). 3. Марија, удата за Клементија Артандија (АНапсН Ке1етеп). 4. Милица или Потенција умрла је као дете (можда су то биле две ћери, па су обе рано умрле?). 5. Маргита, удата за Валтазара Паточија (Ра <;6с81 ВоМЈгзаг). 6. Схоластика, удата за В-чадислава Зелемерија (2е1етег1 Ба8г1о). 7. Ана, удата за Гашпара Лошонци БанФија (Бозопск! ВапП Оавраг); опа је око 1555 г. остала удова, па се преудала за Антона Кепдија (КепсН Ап1;а1), али је око 1560 ио други пут обудовила. После смрти Марка Јакшића дигла је (1539 г.) против удовице његове парницу Маркова млађа сестра Ирина, и Петрови синови : Дмитар ,а ), Никола и Јован. Овај најмлађи син Петров, кад се 1541 г. вратио из Лајпцига са универзитета, отео је Поликсени подруме у Нађлаку и тамо сместио своје вино. Али 1539—1543 г. умрла су сва три сина Петрова без потомака и са њима је изумрла мушна. страна. иородицв ЈакшиКа. За Јакпшћево имање многи се отимали; један део имања држала је још неко време удовица Маркова под покровитељством краљице Изабеле, која је тамо господарила. Али се и она,набрзо морала повлачити испред турских освајања к северу. И Ана Јакшићева морала је са својом децом тако^е селити. Г. 155[ освојили су Турци први пут Нађлак. Ипак је муж Марије Јакшићеве протествовао кад је Ма§ос81 Оавраг хтео да заузме један део имања Јакшићева, а 1560 г. Јелисавета и Схоластика поново су поделиле имање. У дупликат повеље, који је издан Јелисавети 1563 г. уведена су и њена деца: Јелена, Гргур и Клементије. То су резултати ове расправе 8 ). Велика је штета што Воровскн није употребио српске изворе, којима би генеалогију породице Јакшића допунио. Боровски је погрешио, кад је (сгр. 17) Јелену, жену Десиота Јована, назвао сестром Стевана и Дмитра Јакшића,

5 ) Једном му је позајмила новаца и „Веврупа геИс!;а та§пШс1 сотиЈат Кас1лл'1 \уау№ос1е Тгап8а1р1еп818. # О тој Деспини в. Гласник 47 (1879) 183 — 4. 6 ) У марту 1536 пише, да је „иШта јат вбпесЦЦе §гауа^из" (Вогоузгку, 1. о. 26.) ') (( Оотта РоИхепа ех ракегта ешбЈет 1агЦ>и8 бесит аћ игће Котапа 8 донела је неке ствари (Вогоувику, 1. с. 2 5.) 'а) То ће бити онај Дмитар, што се помиње у Летописима .1510 г. Гласник 53 (1883) 1 05. 8 ) Ја сам овде изнео само резултате о Јакшићима. Садржину целе расправе в. у Летопису МС 204 (1900) 343 — 6.