Нова искра

страна 220.

н о н а

и с р а

број 8.

„Ви ћутите више ио обично — рече она — има пола сата како снавате будни*. ПроФесор, који сеђаше на осниској столици и замишљен пушаше цигару, бацајући густе димове, изгледао је но оној Француској нословици, као заљубљен и философ, јер збиља заљубљени радо ФилосоФирају. Професор подиже главу и одговори полако: „Мислио сам о својој првој љубави«. »У папред хвала и ономе што прича и онима што слушају — ирихвати домаћица Вудите добри и испричајте нам историју своје прве љубави, о којој ето још и данас сањате". ПроФесор протре руке по обичају, избаци нетремице иеколико димова, и отпоче причати. »Кад је говор о мојој првој љубави, ја не мислим баш на прву од свију. Ова. о којој говорим направила ми је у своје време доста бола и доста радости, али то је већ давно заборављено, и сад, кад се о томе размишљам, то ми се чини као да мислим на нечију другу, а пе моју историју младости. Било ми је 18 година; мој један школски друг имађаше сестру, лепу, милу и љупку. Ирви пут је видех у пашем дворишту, где беше дошла са својом мајком да види брата који се са мпом играо. Беше зима, двориште пуно снега, и ми се грудвасмо; огорчена борба водила се између нас. И баш у опом тренутку, кад сам њу иа уласку у двориште угледао, удари ме једпа грудва у главу тако, да сам онесвешћен пао, и кад сам се после неколико минута поново освестио, био сам у соби, а мајка и сестра мога друга стојаху поред мене и бојажљиво ме погледаху. Сутра дан послаше мога друга да се извести како ми је, али ја сам се био већ толико опоравио, да сам већ после два дана могао да их посетим. Нисам ни речи нроговорио, иити сам смео да је погледам, и верујте да бих тисућу пута улетео у ватру и воду, само да обратим на се пажњу миле ми девојке; иа ипак био сам сав блажен у приоуству њезину. У вече сам смишљао ванредна јупачка дела, са којима сам хтео да је изненадим и изазовем на дивљење; друго шта нисам ни тражио ни мислио. Осећао сам се усхићен и преображен. Како ми је било, знаће само онај који се сети тих година у своме живрту, кад љубав почиње да свиће, кад је срце лудо у пожртвовању, скромно до глупости, а себично и сујетно до упорности; не може још да љуби, али чезне да буде љубљено и обожавано: да буде срећно није му циљ, једино што жели јесте немирно уживање; једина нотреба да добије љубав, али да је не даје, и тада је задовољено. Ето, како је то леио уређено у свету, где има људи који су радосни кад могу да поклоне, док су други опет срећни кад им се поклони. Како је блажено и за мало било то време кад се даје и ирима, кад се л.уби и буде љубљен. Али она која ме је тако неописано усрећавала, оставила, ме је. Како је био леп свет кад сам н.у иознао: небо ми вазда бијаше плаво, а ваздух тако свеж ; иђах са њом испод руке од меота до места, и свуда где дођосмо, радост је се осмејкивала на нас, рекао бих моли пас да не итамо, већ полако да уживамо. Идосмо тако смејући се, певајући и веселећи се, ч.увани вазда својом срећом. По кадшто било нам је и тешко, али та тешкоћа била је тренутна; наше гласио радовање зачуђавало је нажљиве и оз6ил.не људе, па чак и оне старе мрзовоље, кад нас само погледаше одобровољише се, и гледајући веселу младост нашу осмехиваху се. »Ви сте млади, веселите се« говораху и иђаху даље уздишући и завидећи пам. И ја веселник мишљах ~ да је

не могу никад изгубити, никад ми не дође на памет да је могу икад ироменити. Ето тако живљах дулсе времена; недеље, месеци, годиие иролажаху трком, а ја и не примећавах. »Једног јутра, пошто сам ноћ провео бурно и весело, веселије но обично, она ми изгледаше зловољна и ладна, и мене спопаде ужасан страх. »Она те је оставила — говорах у себи — извесно те је оставила®. Пало ми је у очи, да се због ње нисам баш тако мпого бринуо, и ако сам много иолагао на њену вредност. Први пут осећао сам у себи иоверење, и иоколебао сам се сирам ње, и са страхом и зебњом погледао сам у њу, али она се туђаше од мене. Па ипак то ми не даде мира, живот ми изгледаше другојачији; истина, она ме је по неки пут жустро хватала за руку, али сласт њезина пољупца беше ишчезла, и она ме чешће одбијаше, и ја на своју велику жалост видех, да је њу моја љубав уморавала. И кад сам тада доцкан, уморап и брижан долазио кући, налазио сам собу мрачну, хладну и празну, јер она, радост моја, душа живота мога, снага моја, понос мој, беше ишчезла. В И отпоче бедио животарење. Тај ми је губитак био врло тежак, он ми је срце нарао, и ја сам се брииуо, како да тај губитак свет не иозна, не види; старао сам се да изгледам расположен и задовољан, тражио сам друштво младих веселих људи, ночех да обраћам пажњу на сиољашност, почех да се дотерујем »као стари Фијакер", чему сам се раиије подсмевао; чак почех да употребљујем и она средсгва која бајаги спречавају опадање косе, и од белог праве црно или боље рећи зелено. Укратко да вам кажем: почех да правим будалаштине. По срећом, сву ту комедију иисам дуго правио, јер сам брзо дошао до уверења, да је однратно лагати самог себе и бити на подсмех другоме. У брзо сам се помирио са тим чином, да ме је моја љубав, моја дугогодишња верна пратилица — пзневерила, и да је више, то иосигурно знам, нећу никад добити. Алп тежак губитак оставио ми је и видљиве боре на лицу, и ја даиас оплакујем изгубљено добро своје, чије ми је одсуство тако осетно, јер ми то никад и нико пе може надокнадити. Радо бих дао све што имам, да је само још једпом могу својом назвати, да још једном са њом у друштву проживим оиако лепо, ма и за кратко време, јер ме сећање на оно старо доба и сад усрећава и потиуно задовољаоа.". ПроФесор ућута, а поглед му луташе за колутовима што му их цигара прављаше; задовољио је тро своје руке, јер га сви слушасмо са пажњом и нетремице. „Како се зваше та Ваша л>убљена?« упитасмо сви одједном, радознало очекујући одговор његов. „Ах, — са уздахом и жмурећи одговори проФесор: — то је била моја младост". А лхазен.