Нова искра

СТРЛНА 228.

БРОЈ 8.

^амо песме...?

амо песме да потече Са дна срца, са дна груди ; Камо моћи гуслареве, Камо песме, камо људи? Камо песме са гусала, Оне песме увек моћне, Да загреје смрзле груди, Да укрепи слабомоћне. Та камо је да разведри Роду моме небо тавно ? Где си, песмо, прошлог доба, Где си данас, доба славно?

Са патње се јоште лију Грке сузе страшног јава; Али суза брата нема, Брат јој у сну мртвом спава.

Где је песма са гусала, Она песма богодана? Зар нестаде старог бола И Косовских тешких рана? Не чујете л' где нас Прошлост Љуто куне из свог гроба, И проклиње страшном клетвом Наше време, наше доба! С омјн. М. ФРТУНИЋ.

I Др. Светозар Милвтић (УСПОМЕНЕ И РЕФЛЕКСИЈЕ 0 ЊЕГОВУ ЖИВОТУ И РАДУ), — Проф . Г. Гершиђ (настлвлк) Бечка влада и српска црквена реакција, имајуКи такво мигаљење о Дневнику, у брзо су се сусреле у тој жељи, да треба смрсити конце томе независном Милетићеву органу. Мапшревић и Анђелић не само да су владу у тој намери подржавали, него су је шта више на, такву меру нарочито још подстицали; то се поред осталога потврдило и једним иисмом, гато га је Маширевић још као адмииистратор у мају 18(54. из Беча гшсао једном своме добром иознанику, који није умео да сачува ту тајиу, те се то писмо прокљувило и садржина његова изиђе штампана у »Срп. Дневнику«; ту се Маширевић своме познанику хвали: „да је разговарао са угарским канцеларом Зичијем и како се поуздано нада, да ће скорим насести Дневничари. Том Ке се злу скорим доскочити и Дневник ће се зачудити и упропастити, док чује какву ће од својих пријатеља, Маџара, поруку и захвалиост добити." И у томе се погледу Маширевић доиста показао као добар пророк, јер је наскоро после тога отпочела званична хајка на Дневиик; обасуше га штампарским парницама, за које је тада под ванредним стањем био надлежан војни (граничарски)

суд у Варадину*); од тих је парница Дневник најзад морао угинути. Ну то не беше „порука и захвалност® Милетићевих »пријатеља" Маџара, како је Маширевић нашао за добро да се изрази у своме наведеном писму, правећи алузију па Милетићево друговање с Маџарима у опозицији према Бечу, које друговање, разуме се, никако није годило Маширевићу, као савезнику бечких централиста, па је чисто уживао да злурадо помене, како ће Маџари Дневничарима за то друговање лепо да се захвале и одуже — угушивањем Дневника. Међутим је тадашњи угарски канцелар Зичи био истина по имену и пореклу Маџар, али је оп спадао у оне маџарске аристократе који се нису никако слагали са слободоумном опозиционом струјом, која је обухватала огромну већину маџарског народа, него су спадали у ону консервативну мањину која се вазда врзла око двора и била вазда готова да послужи циљевима и интенцијама двора и меродавних Бечких кругова. И тако, дакле, оно што је према Дневничарима учињено од стране канцелара Зичија и његових потчињених органа, нису учинили Милетићеви „пријатељи® Маџари, него је учинила Бечка централистичка влада иреко угарског капцелара, који је био њен послушан и веран извршиик, а већ сам поменуо, да су владу на тај крајњи корак према Дневпику баш нарочито подбадали и подстицали високи представпици српске јерархије. И кад се тако несумњиво обелода.нило, да се Маширевић и Анђелић у својој нервозној тежњи. да неокрњено одрже већ преживелу јерархијску самовласт у цркви, школи и у управи са народним фондовима, гшсу трзали ни од тога да против свога народа траже помоћи у туђинске владе и да с њоме конспиришу против јединога органа за слободнији израз народнога гласа, онда није чудно, да је такво понашање црквених великодостојиика морало само још више пооштрити огорчење и све јаче неповерење према јерархији, да је морало све више раскопавати јаз између ње и свих напреднијих елемената у народу. Ја сам се мало на томе дуже задржао и детаљније упустио у описивање рада и понашања поменутих црквених великодостојника, само да бих показао колико је на сам зачетак и потоњи развој и разгор борбе на црквено-народном нољу утицала Фатална улога, коју је зла коб угарског Српства наменила била Маширевићу и Аиђелићу. Кад је »Срп. Диевник® угушен, тада је зјапила једна празнина, настала једна тешка и мучна пауза у јавном политички- друштвеном покрету српског народа; целоме оном млађем и већ тако многобројном колу, које се искупило бетне око Милетића и с њиме на челу отпочело живљу политичку акцију, сад одједанпут беху подсечена крила, истргнут му из руку један од главних инструмената у свакој политичкој борби, одузет му орган кроз који ће говорити, идеје своје ширити, на народ утицати. Најтеже је то осећао сам Милетић; то беше још једна тешка жртва коју је Милетић са својом групом принео српско-маџар-

'") Ту су оптуживани и најпитомији чланци и дописи, само ако је у њима бидо ма и најблажо критике владиних мера, рада црквене реакције и т. д. Сећам се добро да је н. пр. оптужен један мој допис што сам га писао из Иеште о Духовима 1 8 64. (дакде пре сабора). Као сарадник Дневника ја сам отишао био на неколико дана у Пешту и отуда написао допис о ситуацији у веома умерепом тону; на крају дописа наводио сам просто историјске Факте као преседане, из којих се видело да је некад на старијим црквеним саборима (у току 18. века) било најпре претресања и расправљања разних црквено - просветних питања па је тек онда приступано избору митрополита и т. д. И због тога је дописа такође онтужен „Дневник" !