Нова искра

СТРАНА 29 9.

разумљив за појединца, као што је и бол појединаца био иеразумљив и предмет смеха друштвеног. * Велика друштвена ноћ биће ера великих речи. Велике речи и силни усклици лебдеће по ваздуху, док подземна ровења својом тутњавом ие доврше меланхоличну симфонију коју друштво тако својски мами са жица свога уображења, уљуљкујући само себе у дубок летаргичан сан, узнемираван страшним сновима и праскањем дрва на згаришту свих врлина људских ....

Априла 1901. год. Београд.

Пдвле В. Мијдтовтљ.

Доменак

Београд.

едом вас несгаје, моји снови златни, Једног ће те дана развејани бити; Млађана ми душа, још љубави жудна, Сузе ће за срећним часовима лити. Нећу да те варам, јадна моја драга, Заборави мене и спомене свеже. Без сунца су наши младалачки дани, А још гори они што пред нама леже ! Ми се растајемо и разилазимо, Некад једним путем ходисмо у мил 3 у; Ми се растајемо и разилазимо, Ал' ни једно од нас неће стићи циљу, Влдд. Стднимировић.

јМој друг ј М кдош ЈТ. ^ п Р К0ВИ ћ

НАСТАВАК

ако једном седим усамљен. Отворио сам широм прозоре, те ми свежи зрак улази унутра. Небо беше јасио и ведро; докле год је око допирало није било облачка. Оно се својом јасноћом тако слагало са хармонијом моје душе. Из врта је лелујао јаки мирис тек. расцветале липе. Свуд у около владала је велика тишина, да се чуло како и саме бубице зује по млаком ваздуху; ласте су цвркутале и високо се уздизале, као да им слађе беше попети се на толику висину. Једна муха безбрижио је зујала то дижући се у вис на зраку мајскога сунца, то улећући кроз отворени прозор мени у собу. Под стрехом беше паук разапео своје мреже. Гледао сам како муха, с неким предуверењем да јој је

блиска опасност, облази све даље, али ипак веома радознало погледа на ту страну. Од једном њено зујање престаде. Погледах: она се копрцала у мрежи, заплећући се све више, а тамо велики гадни паук шчепао своју жртву. — »Колико и колико пута", помислих: В бива тако и у нашем животу. Човек види себе на окомку бездне, па ипак хоће корак у напред^. Неко куцну лагано на вратима моје собе. Пренух се и на мој одговор унутра уђе један од мојих најбољих другова, Михајило Димитријевић. Његов долазак беше ми добро дошао да се истргнем из онога полудремежа, из оних вала камо ме је све више вукло осећање слатке женске љубави. — Шта је то с тобом? упита ме седнувши на диван. — Већ толико времена нисам те видео. Да ниси болестан ? — Ни најмање, одговорих му. — За то се немој бринути. — Али зашто ти се очи тако светле? Лице ти је бледо, очи упале, опао си као да месецима не слазиш са, постеље. — Имао сам синоћ јаку ватру. Мора бити од назеба је. — А јесу ли ти кували теја? Не могах а да се не насмејем. — Не бој се, Мишо; није ствар како ти замишљаш. Проћи ће то већ. Добри Михајило био је и сада оне ћуди, какве сам га знао пре толико година. Према свакоме другу нежна мати и заштитник. Морао сам му неколико пута рећи да ми је добро, иначе би се и сам постарао за лекара. Поче ми говорити о себи. Ове године завршивао је своје школовање и преда мном развијао план своје будућности. У његову мириом гласу осећала се радост што може открити своје срце пред другим лицем; у његовим очима огледало се дубоко осећање преданости послу, у који је све полагао и за који је био спреман све жртвовати. Говорио је лако, неусиљено, од срца, просто и разговетно — једна од његових сјајних особина којима је тако обилно располагао. — А ти си добио госта, је ли ? најзад упита ме. Па како ти изгледа, могу ли да нађем узрок твојој болести ? Ја смагнух раменима и насмејах се. — За цело је као и све остале те врсте ? Учена много, страшно озбиљна, говори на силу. На сто корака дају се одмах познати, јер су све једнаке. Ах, чија је ова млада девојка што овако досгојанствено корача? Иван Николић враћао се баш тада из своје уобичајене шетње. 0 њим је ишла и Јелица. Поздравивши нас достојанственим поклоном главе, она као и да не виде ону необичну пажњу и изненађеност Михајилову. IV. Ја сам познавао Михајила Димитријевића одавно, још од детињства. Свршили смо гимназију заједно и у исто доба ступили у Велику Школу. Отац његов, Димитрије Димитријевић, окружни лекар у моме родном месту, човек познат са своје благе ћуди и питома срца, свршио је медицински Факултет у Петроградском универзитету и после кратке своје праксе у Србији дошао у наш град. Целог свога века трчао је без станка и одмора од бедних и болесних; посећивао је сваки кутић повереног му округа и био чувен као врло умешан и врло искусан