Нова искра

БРОЈ 10.

Н О В А

И С К Р А

ваздуху и плести Фантастичне слике без тврђе подлоге^ било је за њ то исто што и непромишљено рушити свој опстанак. За то само његов занос и није био такав, да се у последњем часу није имао ни на гпта ослонити. Женскиње говораше да је без осећања, завидљив и да је охол. Ни једно ни друго не беше у ствари. Баш је његова природа била, чини ми се, сва од осећања; жеља да помогне свакоме искључивала је и саму помисао на охолоот. Такав је био кад је и последњи пут к мени дошао. Све очувано у наједраној младости, у свежој бујној снази, у чедној поноситости. V. Крајем маја отишли смо изван града. Навика Ивана Николића, које се није хтео ни сада ослободити, беше да лето проведе у своме винограду. Беше пао већ први почетак топломе лету, и жарки, скоро загушљиви дани ступаху један иза другог. Поља већ у велико зелена, класје наједрало и тихо се нија на слабом ветру. А сунце припекло некако особито: јара игра пред очима. Жагор проструји по целом пољу тек онда кад се радници окупе око ручка. Иначе је све некако глухо, тајанствено. Подневна жега умара све и живот заструји својим јачим током тек у вече, кад се сунце сакрије иза великог, зеленог брда испред наше куће. И онда распе се жагор по целом околу и помешан са тупим звеком ланаца око робијашких ногу расплињује се по прохлађеном ваздуху .... Јелица, живећи за толико време са свим повучено и више у манастирској тишини, донела је собом сву раздраганост и живост, што се у ње испољавало до најмањих ситница. Књиге, шетња, разговор и премишљање чинише је много спокојнијом и срећнијом и она се као у сну сећала великог града, његова шумног живота, звучне свирке и грмљавине кола. И гледајући више пута како у изливима своје радости чини просте детиње, наивне покрете, ја сам заборављао на њене дубоке тамне очи које су од свега тога јасно одударале и показивале на потајан пламен што ће негда букнути свом снагом својом и поћи незнано куд за животом и његовим сластима, не обзирући се ни на какве препреке и препоне што их друштво ставља. Њу је заносио пробуђени н подмлађени живот целе околице, и она истински срећна, у пуном развоју своје снажне природе, одавала му се потнуно и жедно црпла сласти које се пред њом тако богато отворише. Уживала је у снажном роснатом јутру, у подневној жези, седећи у хладу гранате липе, у благом жагором испуњеном вечеру. Осећала је потребу свежег, оштрог зрака. И она му се подавала као какво дете, седећи на мекој зеленој трави, са раширеним зеницама и отвореним устима и удисала га пуним плућима, а сва, сва као да беше предана тихом осећању задовољства, гледајући весело плаво небо и ону свечану тишину која се свуда око ње простирала, која би кадшто била прекинута зујањем вредних инсеката и удаљеним куцањем детлова. Једном бејасмо сви на окупу. Михајило је већ, као стари познаник, редовно с нама остајао и доцкан у ноћ одлазио у град. И сам он као да се врло променио : долазио је врло често, пријатно му је зар било у друштву Јеличину, занимао ју је својом красном беседом лако, неусиљено, или се сав претварао у ухо и пазио да му се ни једна реч њена не измакне. — На пољу се већ почео хватати сутон. Стари Иван Николић седео је као обично у својој столици и дубоко се упустио са мном у разговор о једном врло важном питању наше снољне политике, које

је тада занимало све (у опште, он је радо исказивао мишљење о политичким догађајима и често им придавао пажњу коју они нису заслуживали); Михајило је нешто објашњивао Јелици. У том унесоше лампу. Мека светлост сијала је кроз отворене прозоре и обележила високу уску пругу на мрачном багрену испред куће; лептирице улетаху унутра и зујаху око тек запаљене лампе. Јелица је седела у сенци светлости а на супротном зиду оцртавао се њен фини проФил. — Ну Михајило, прекиде га Иван Николић (у таквим приликама он у опште није пазио на правила онштења и увек је титулу заборављао), — као што изгледа Ви сте се сав претворили у објашњење? Михајило се окрете и насмеши. — Не знате, ујаче, како господин Димитријевић има моћ да ствари представи у њихову правом облику. Не могу чак да се ослоним на своје суђење ни о предметима о којима давно имам пречишћено мишљење. Радо бих увек да чујем и његово мишљење, одговори Јелица место њега. — Немојте робу сувише прецењивати, рече Михајило и благо се осмехну. — Зар и онда кад купац потпуно верује? упита Јелица. — Да, Михајило увек располаже лепом беседом. Биће добар проФесор! умеша се и старица која се дотле занимала својим плетивом и чије су игле у тишини тихо ударале једна о другу. — Али ја бих радо чуо што од тебе, настави поново Иван Николић: — Давно не чух твоје свирке. Јеличина свирка чинила је увек неисказано дубок утисак на мене и по страсти којом је изводила најс.нажније тонове, и по величини снаге што се смело упуштала у највеће Финесе, и по наглим и смелим прелазима који су под њеном руком добивали необичну чар. На речи старчеве она се лагано диже и подиже капак с гласовира. Снажно полетеше прсти по диркама и захорише се дивни, чаробни звуци који као да изражаваху у томе тренутку почетак незнаној тузи, помешалој са извесним приливима непомућене радости и задовољства, наступе тихе, слатке среће над којом се вију облаци скоре и неодољиве буре. Од финих тонова, од красне мелодије, од блиске присутности даха девојачког, од њених успламтелих образа и светлих очију, груди се јаче надимале, срце живл.е ударало а душа лутала по неодре^еној висини .... Потпуно изненађени сеђасмо сви ту не усуђујући се покренути се ни једним делом; ја сам могао само видети како њена лепа глава са дивном раскошном косом по кадшто задрхће, како јој се горњи део виткога тела с времена на време у напред нагне и дуги бели прсти још јаче прелете преко дирки. Од једном она престаде и не слушајући наше отргнуто »ах! к и стаде украј нрозора. — Тако, тако само ! прихвати Иван Николић прекидајући тишину која наста у соби. — Допусти да ти изразим своју хвалу и задовољство. — Збиља, прихватих и ја: само одушевљење и потпуно разумевање композитора могли су дати такве звуке. — Хвала Вам! рече она окренувши се сва зарумењена, са рашчешљаном косом на челу и високо уздигнутим грудима. Почаст припада комиозитору а не мени. Ја се задовољавам и тиме, ако сам могла дати живота ономе што је он хтео. Али Ви још ћутите? рече затим окрећући се Михајилу који још није могао доћи до речи по је, вероватно, настављао прекинути свршетак.