Нова искра

II О В А

БРОЈ 10.

—- Једва једном свршено је. Пред собом видиш будућег учитеља. — Али не и цепидлаку ирофесора, наставих шалећи се. —• Могу ти дакле честитати ? — 0 да како! и он ми поново пружи своју облу, белу руку. Неколико корака иђасмо ћутећи. Михајило, обузет радошћу и мислима на скору самосталност и свој рад, говорио је мање него обично. — Досадно нам је већ без тебе, рекох прекидајући тишину. — Данас смо баш о теби говорили. — Е да? А видиш, и ја сам хтео нарочито с тобом говорити. Насмејаћеш се можда, али ћу ти рећи. Од тебе немам бољег пријатеља. — Говори! рекох му. — Знаш ли : ја волим Јелицу! Он рече то просто, брзо и без икаквог устезања. Погледах га зачуђено. И ако се његова наклоност према њој дала приметити, ипак се нисам надао тако скором решењу. Он је гледао испред себе; лице му је било још више румено. — Збиља? упитах. — Можеш мислити што ти је воља, али је истина. — Али кад, како? наставих зачуђено: Ти ми раније о томе ниси ништа спомињао. —■ И сам не знам. Дошло је ненадно, брзо, а после: такве се ствари не дају подврћи анализи. Иочетак им не можеш наћи, а крај ? . . . . —• Да не буде само обична ђачка љубав? — Не, не! У то сам уверен. Јогд вечерас морам говорити с њом. — Зашто не и сада? и руком му показах на витку прилику Јеличину, која се у врту савијала око цвећа. — До виђења на вечери! — Али куда, зашто бежиш ? Почекај! рече ми. — До виђења! понових смешећи се и наставих свој пут путањом. После неколико тренутака био сам већ на великом, широком пасипу. За вечером било је као обично. На Јеличину лицу примећавала се већа румен но иначе, а по немирном држању могло се као поуздано знати, да је Михајило говорио с њом. По изразу лица могао сам мислити да ни она није била хладна према Михајилову објашњењу и др је све на своме месту. — Јеси ли задовољан ? упитах га, чим ми се указа први слободан тренутак. — Као што видиш : нотпуно ! — А Јелица? — И она. После неколико дана имао је Михајило озбиљна разразговора с Иваном Николићем. Стари бејаху и сами врло пзненађени, но немајући ништа противу њега, а чувши да је и Јелица дала свој пристанак, нису се ни најмање устезали да даду свој благослов. — Зашто бисмо тражили бољу прилику ? рече ми старац после тога: — Ви га и сами добро познајете, другови сте из детињства. С моје стране пак могу вам рећи да сам га заволео као сина, а старица га просто обожава! Па шта бисмо имали више да желимо? (наставиће се)

ј\корди

XI. )\ра2зЈопа1о. валима бистре реке врба купа гране своје, И шумори лишће свеже песму вечну, песму тајну .. . Свуда жубор. Само горе у даљини немо стоје Тамо од куд месец бледи пушта прву зраку сјајну.

За брда је већ дан минб, Ноћ власима село скрива, Ал' долином песма звони: Пастир драгу то дозива. И ја чекам. Чедо, дођи ! Моје срце чежња мори; Давно нисам око глед'о Што ми срцу пламен створи. Ох, дођи ми, драга! Наслони главу на груди моје Ту где тајно, сакривено, огањ свети силно гори; А лахор ће нежно, благо свилне мрсит' власи твоје Док ти срце раздрагано о љубави нашој збори. Светлиће нам луча с неба. Ја ћу грлит стас твој вити И кб путник уморени, кога и глад и жеђ море, Са усана свежих страсно ја ћу сладак дах ти пити Док с истока не засветли сјај пурпурни чисте зоре. VII. ро1ого$о. О, лахоре благи са далеких страна. Што ми нежно хладиш загрејано чело, Знадем где си био . . . Ох, свакога д^на Срце би ми тамо полетети хтело. Лелујаш ми власи и шапћеш ми ти'о Да си онде био куд ми жеље хите Где је бршљан свежи своје гране свио Над крстићем малим, покрај дафне вите. И полако крилцем ги си хумку дирн'о Да не будиш Ону што ту тихо спава, И захвална, што си туда прошб мирно, Климнула ти главом љубичица плава. А кад опет прођеш крај места ми мила, Шапни моје име, и реци да страда Онај ком је срце тешка туга свила, Срце које пати без вере и нада.

Зајечар. 1901.

Милутин Јованови^.