Нова искра

СТРАНА 2 9 0.

Моја слава оде на далеко. Прозваше ме убојицом. Знала ме је сва капетанија. И ко ме је знао он се добро чувао да ми се ма у чему успротиви, јер ја се толико осилих да веК вигле нисам знао ни зашто се бијем. Рекнем да је јабука зелена, а није него румена. Ко ми рекне да је румена — шамар му не гине. Ако ми врати, онда ваља понети крваву главу. . .. Свикоше људи из мога и околних села, па се више нико са мном и не свађа. Како ја рекнем онако је. Па ми криво. У дугу дану идем као луд ; нико неће прекорно ни да ме погледа. А у мени крв ври, кипи, тражи кавге и туче. Обиђем по два три села, обилазим људе по њивама, разваљујем прошће и правим струге на оградама. Ништа, све то гледа и прави се и слепо и глуво. Да свиснем од муке! Ни код куће ми више нико ништа не говори. Пустили ми узде, па и не воде рачуна о мени. Стричеви су ми оца врло пазили, па су се, њему за љубав, правили мањи од макова зрна. Ако сам на њиви и радим — добро; ако нисам — ником ништа. Или, радимо; у сред посла ја бацим мотику па одем; они сви ћуте. Сарани ме лепо жива то што већ више нико са мном и не говори, што се нико не срди кад ја пркосим, што ми је и отац већ огуглао па вели: — Удариће и ои гдегод на каког брата који ће га опаметити! А ја цркох од муке што више никог нема да ме ружно погледа! * * * Рад у највећем јеку, а ја базам по селима и друмовима. Цео свет ради а ја врљам или се излежавам у каком хладу. Све ми постало досадно. Ништа ми се није милило на свету. Идем друмом а ноге ми пече врела прашина. Зној ме свега облио па сам љут као гуја. Погледам испред себе, а то стоји једна жена са пуним судовима воде крај пута: чека да прођем да ми не би пут прешла. Кад сам био поред ње, ја је погледах. —• Помаже Бог! — рекох. — Бог ти помогао! Погледам: жена млада; није Бог зна како ни лепа, а вала није ни ружна. Паде ми у очи како је придела чиодом недра и на чиоди талир. Не знам шта ми би, тек ја приђох и тргох онај талир, те га ишчупах заједно с чиодом. Жена диже запевку. Ја се кретох најлак и не осврћући се. Она јауче а ја ни бриге. Онај талир спустим у џеп од вермена а чиоду бацим. Ишао сам најлак баш као да нисам никакво зло учинио. Нико ме не викну; ни жену више чуо нисам. Окренем се да видим шта би с њом, али од ње ни грага ни гласа. Никог живог сем што ми у сусрет иђаше један чичица. Кад би наспрам мене, застаде и назва ми Бога. Ја му не одговорих: мрзило ме. — Је ли, дијете, а одакле си ти ?

•— Што то питаш ? — Не познајем те. — Па кад ме не познајеш, што те се тиче ? — рекох му осорљиво. — Видим где луњаш као псето без госе на овоме радном дану, па хтедох да знам чији си. Мени заструја по жилама. Али ми чичица брзо приђе, докопа мој широки рукав, па га уврну и ухвати ми десну руку левом, и ја тек тада видех у његовој десној руци малу секирицу. ■— Деде, роде, реци ми: ко беше она жена тамо што стојаше с тобом ? — Не знам. — Не знаш ? Па издиже оном секирицом те ме млатну по десној плећки. Ја осетих како ми сва десна страна утрну. — Па шта си разговарао с њом ? — пита чича а смеши се, Бог га убио. — Ништа. — Ништа ? Па опет, али сад лупи по левој, и ја осетих како ми лева рука клону као одсечена. — Г1а је ли, роде, а јеси ли што узео од ње? — Бога ми, нисам ништа ! — А, ниси ! . . . Па кад узе слагати ушицу за ушицом низ кичму, ама као да нишани! Пустио ми руку, али која ми вајда и од ногу и од руку кад не могу ни мрднути ни побећи. А он само слаже ударац на ударац. — Стој, чича, ако Бога знаш! — Да станем, роде, да станем ; само ми кажи : јеси ли што узео од ње? — Јесам, чича. — А шта, роде ? — Један талир. — А где је тај талир? — Ево га! Једва дигох руку до џепа, извадих талир и пружих му га. —■ Ево, на! — Хвала! — рече чича. Ево и теби за талир ! Па издиже још једаред оном секирицом, те ме удари међу плећке. Ја бљунух крв. — Сад је добро ! — рече он. Дао сам ти за дарак уздарје. Збогом! Не заборави: оно ми је снаха. Не дирај је други пут!« * * * Одлежао сам три месеца. Једва сам жив остао. Од тога дана нисам више на жива створа налетео. Некако ми се и крв утиша и ја се смирих. Истина по неки пут сунем, али ми тада изиђе на очи чичица са његовом страшном секирицом која ми остави календар у леђима, те увек знам кад је мена и уштап.