Нова искра

Број 12.

Београд, децембра 1901. године

Година 111.

села — Јпј де јМоласан

уће су им биле једна до друге, на подножју једнога брежуљка, близу једне бањске вароши. Оба сељака у зноју лица свога обрађивали су неплодну земљу да исхране своју пилеж. Свака кућа имађаше по четворо. Пред вратима суседним цела четица гмизала је од раног јутра до мркле вечери. Најстарије двоје беше од шест година, а најмлађе опет двоје од по петнаест месеци; суседи се беху оженили и децу добијачи готово у исто време. Једва су и мајке разликовале свој пород у тој гомили, а очеви су их са свим бркали. Осам имена непрестано су се мешала у њиховој глави, и кад је требало звати једно дете, људи су ређали по три четири док не погоде право име. Прва од ових кућа, од бање Ролпора рачунајући, бегае Тивашева, у кога беше три девојчице и један дечко; друга је припадала Валену, који је имао три дечка а једну девојчицу. Сви они живљаху мучно од полевка, кромпира и чистог ваздуха. У седам сати у јутру, па на подне, и у шест у вече домаћице довикиваху своје малишане да им успу каше онако као што гушчари хране своју живину. Деца би седала, по старештву, за дрвени сто, углачан педесетогодишњом употребом. Најмлађем једва је вирила глава иза стола. Пред њих би метале дубоке тањире пуне хлеба, наквашена у води где су кувани кромпири, пола главице куиуса и три црна лука, и сав овај пилеж је тиме залагивао своју глад. Мати би најмлађег хранила сама. Мало меса у лонцу недељом беше част свима; и тај дан отац би се задржао мало више за ручком, говорећи: „Овако би се могло живети!" Једно по подне, у августу, једна лака кола стадоше од једаред пред кућицама, и једна млада жена, која сама

тераше кола, рече господину са којим се возила: — 0 гледај, Хенриче, ову децу. Како су лепа кад се ваљају по прашини. Човек не одговори ништа, навикнут на те изливе који беху за њ непријатни, јер беху као неки прекор њему, Млада жена настави: — Баш ћу да их ижљубим. Еј, да ми је онај, онај са свим мали! И скочивши с кола, потрча деци, узе једно од најмањих, Тивашево, и подижући га, стаде га страсно љубити по брљавим образима, по гргуравој плавој коси пуној земље, по ручицама којима оно млатараше да се отараси досадне милоште. За тим она седе у кола и одјури у галопу. Али идуће недеље дође опет, седе међу децу, узе пушу на руке, накљука га колачима, даде свој другој деци бонбона, и играше с њима као девојчица а њен муж је стрпљиво чекаше у својим лаким колима. Она је навраћала често, познала се и с родитељима, па окупи долазити сваки дан, са пуним џеповима слаткиша и марјаша. Звала се госпођа д'Убијер. Једно јутро, кад су дошли, сиђе са њом и њен муж; и не задржавајући се око малишана, који су је сад већ лепо познавали, уђе у кућицу. Домаћин беше у кући цепајући дрва за ручак; изненађено се исправи, понуди столице и очекиваше. Тада млада жена испрекидано, дрхтећи, поче: — Драги моји, ја дођох до вас, да ми дате. . . да ми дате. . . да водим сима игуманов собом вашег малог дечка. .. Тежаци се скаменише и не одговорише. Она одахну и настави: — Ми немамо деце; сами смо, ја и мој муж. . . Чуваћемо га. Пристајете ли? Сељанка поче разумеваги. Она упита: — Хоћете да нам узмете Шарла. Боме нећете! Тада се умеша г. д'Убијер: — Моја се жена рђаво изразила. Ми хоћемо да га усвојимо, а он ће долазити да га видите. Ако буде добар, као што се надамо, биће наш наследник. Ако ми случајно