Нова искра

— 95 —

Да живи живот! драма у иет чинова од Хермана Оудермана. — У прилично гатурој овогодишњој зимекој сезони, пажљиво обзирући ее по стоду драмске књижевности, са извесном запетошћу и неким добрим расположењем још у напред, очекивало се последње дедо Судермапово, његова најновија драма т Да живи живот /" Патетични наслов који звони као радосни усклик славом увенчаног победитеља, као смело изазивање и упорнн пркос судбини, као последњи поздрав човека са самртна одра — „Да живи живот!" Очекивање већ и по самом томе потпуно на своме месту, а осим тога још: писац је његов познати човек са тако уморним цртама лица! Али, на жалост, очекивање се види преварено, надање и добро расположење губе се а доброј позоришној публици припремљено .јеједно разочарање више. Дело пролази поред очију гледалаца као сенка каква, као слика снова; са особама које лице показују, али ни најмање не уводећи нас у дубину осећања, радње, делања. Дело које и сувише говори о животу, а само га нема, мртва радња која не изазива нашег саучешћа. Дубоко постављени конФликат, тешки и замршени проблем о праву страсти, о праву једне индивидуе која пошто по то хоће да прекрши правила најобичније конвенцијоналности, — довољни су већ сами по себи да изазову наше интересовање, да покрену нашу пажњу. Али за тренут само. Од оног момента где иисцу ваља пазити на сву озбиљност постављеног проблема; где целом делању ваља дати специФичну боју; где у радњу ваља унети душу, дати јој живота и снаге, — он се лаћа романтизма, остављајући све вољи случаја, да с помоћу ње нађе решења своме задатку, онако исто као што би то учинио рђави писац романтичних Француских и немачких романа. Збиља самога предмета поремећена је, лица су остала мртва по своме делању; комад обузима наш разум, али не задире у наше осећање. И на крају, кад је већ и заплет расплетен, ми не видимо шта је писац управо хтео, сем ако му није била намера — и не знајући — да и сам стане на браник најобичнијих, конвенцијоналних, Филистарских правила. Радња се догађа у Берлину за време изборне борбе између пруских конзервативаца и социјал-демократа. Некако у то доба навршује се 15 година браколомних односа између кандидата конзервативне странке, Рихарда Фелкердиика, и жене његова присног пријатеља Михајила Кедингхаузена, грофице Беате. На њено наваљивање одриче се њен муж свога посланичког мандата у корист Рихардову и сам сеангажује уизборној борби. Опасни агитатор социјал-демократа, неки Мајкснер, пређе секретар у Фелкерлиика, у распаљеној борби, да би икако нашкодио своме партнеру, показује у своме дисту у неколико односе гроФице Беате нрема кућњем иријатељу. Скандал је по свему неизбежан и Сћгошдие всапсШеиве имаде би и овога нута да нешто ново унесе у своје редове. Ади скандад се мора у интересу странке прикрити, до двобоја не сме доћи. А да се овој незгоди решење нађе, прилази син Федкерлинков, који у заступању својих принципа изриче оцу смртну пресуду: „Увиди ли пак човек од части своју кривицу и је ди спреман да своје покаје, онда ће најбоље бити, да сам себи буде судија." Али се у интересу странке Рихарду такође смртна казна одлаже за 24 часа, за које време он, као представник своје странке, држи свој говор у парламенту у питању о разводу брака. Разуме се, његов говор производи силан утисак: Мајкснер и сам покајавши се доноси оба писма Беатина и нредаје Рихарду; цар прочитавши отштампану беседу и сам маше главом, говорећи: „Тај ће ми човек требати!" (Због Фразе о разводу брака?). И тај човек, нова звезда на небу пруских конзервативаца, тај човек треба да умре ? Не, одиста, то би било и сувише штете! И овде Судерман зна себи савета, иомажући се таквом сценом, која потпуно иодсећа

на сентиментални романтизам случаја. Беати полази за руком да мужа и љубавника још једном види у својој близини, у своме обичном друштву, а сутра ће се већ Федкердинк убити! Здравице се ређају, ирво мужевља па онда и самог љубавника, и Беата завршује: „Ко се усуђује да живи? Ма где — тамо забдиста и засветди нешто, а ми се тајом погледамо, тако тајом као преступиици. — То је све што ми од живота имамо!".... „Да живи живот!" И да би љубавника, коме се из једног кутка срећа насмејала да постане пруски министар, спасла, она се жртвује сама и пада мртва, пошто је пре тога отров попида. Колико великодушности! И разуме се, љубавник мора остати у животу, да се странка не би окаљала. Може ностати и ируски министар — с тога „Да живи живот!" И имајући све ово у виду, јасно је дакде, кодико је радња без смисла и збркана. Још у напред падају речи о величини снажних људи, док ми видимо само мала обична створења смеле позоришне Фантазије. Наиш интереси узбуђени су, ни један пак није задовољен. Недостаје извесне висине у комаду, епизоде заузимају маха и место судбине, ми гледамг) пред собом најромантичнију сентиментадност пуког случаја, што се, почевши од половине трећег чина, провлачи кроз цеду осталу радњу. Онако нешто што подсећа на позе најсмелијег калибра. Па онда, колико хдадноће, кодико духовне празнине као да хоће неопажено да се промакне поред нас и стигне падати ведикога. И овај нови прокламатор живота, гроФица Беата! ПГта ирокдамује она друго до ираво браколомства, право своје страсш, да одбрани своје дедање као засебне индивидуе? И зар ће онда једна жена са тако јаком страсти, са таком уверености и поузданошћу у право своје као засебног индивидуадитета и најмање презнути да разори ограде најобичније конвенциј онадности ? Ади ту се и види слабост Судерманова; он није смео јабуку да загризе и пође корак даље; он иије имао смедости да започето настави, да крунише снажну борбу индивидуе иротив уништења морала и задовољења најобичнијих друштвених правила. Оио гато ми у истини видимо, то су обичне дијалогисане либерадне фразе, фино разметање и разбацивање, док је међу тим цедокупно држање и гдавних и споредних дица са свим сумњиве вредности. И место тога да главну особу видимо збиља као праву јунакињу, нешто гато би подсетило на „нов Јелинизам", ми у њој гледамо са свим обичну модерну, нервну нимфу, уморну, малу, сдабу, сићугану. Њена ведичииа ишчезава, губи се; и она, као најобичнија жена, лепо се само брине да њен љубљени човек постане велика политичка величина, падајући и сама тако у вртдог најобичније конвевцијоналности. А успех оне вечери ? За њ ваља захвадити само одличној, савршеној игригдумаца сједне, као иприсуству самога Судермана с друге стране. 0 успеху комада тек се доцније може рећи права реч.

15. марта 902. Дрезда.

Милош П. Ћирковић

,ч I' №Ј, Ну. ! I I Д 1

* Пре некодико дана основан је у Београду Сдовенски Кдуб. Рлавни циљ друштва биће узајамно познавање чланова са свима актуалним питањима Сдовенства, како културним тако и подитичким и другим, и то путем јавних предавања, која ће се држати двапута недељно, или путем забава са чисто словенским карактером. Поред тога ће се основати и сдовенска књижница са најбољим делима из словенске дитературе. * У Београду почео је излазити нов лист Педагошки Преглед. Уређује га Др. Ст. Окановић и проФ. Миленко Марковић. Први број донео је ове придоге: 0 задатку иедагошког рада, Улога религије у васиитапу, Из исихологије детињства; Гласам за слеица (прича), Хроника (Нови нросветни закони). —