Нова искра

— 129 —

Година IV

Београд, маја 1902. год

НОВА НСКГА

Пиема са еела

ДРАГН ПРИ^АТЕ/ћУ.

'вих дана обих иоге тумарајући по пољима и потесима. Некако ме све нешто гугаи у соби да једва и оно мало сна одспавам. А лепо је у пољу. Управо још није, али почиње да буде лепо. Чини. ми се да гледам како се лагано диже трепавица да покаже лепо око сном окрепљено. Травка ниче, листак се развија, цветају брескве, кајсије, јабуке — све се иапрегло да избије па бео дан пуно свежине и леноте, пуно снаге и живота; ветар разноси мирис расцветана јоргована и ђурђевка; шева се распевала на раздрагана узлеће и лепрша со као да се купа у чистом ваздуху. Напрегла ми се прса, да ми је да све то једним дахом уданем! Смета доста и ова хладноћа, али ми је, ваљда зато, опет све лешие кад сунцо сине. Шетам по пољу које је оживело. Ратар разорава оштрим раоником утробу земљину. Л.ака, прагана маглица диже се за раоником који одваљује читаве пласе тврдо зомље и нолаже их иолошко на једну страну.

— Помаже Бог! ноздравим ратара. — Бог ти помогао. — Срећан рад! — Ти жив и здрав! — Како се оре? — Тврдо. Тешко ћо се подрљати: гледај каква је иласа! — Не би било згорег мало кишицо? — Требало би је доста. Видига како је сува земља. Ја се поздравим и идем даље. Приђем другом, трећем. Разговарам са сваким о орби и иади. И не зиага ти, како је питом нага ратар кад с њим о томе говориш. Па да видига и да га чујега како стоку мази! Па да му видига оно паметно око како зналачки за-

Други је то човек сасвим, никако није онај кога ми виђамо по механама и на зборовима. \ / Ево ти и доказа за то! / Наиђем на Мирка Бошњака. То је / један сиромашак коме је Бог дао мало имањца и много, много децо. Има их ваљда ноких десеторо, које мушких које женских, све једно другом до увета.