Нова искра

— 172 —

мисли, кака би со несрећа могда догодити да се Симо састане с њеиим човјеком, ком се иа лицу увијек ширила прибрана збиља и који у друштву није имао никад своје воље. Би јој јасно да би га Симо обрлатио на све, и за то није више смјела у њег погледати. Није дуго потрајало, а Мара се навикла на волове. Већ их је и сама тјерала на пашу, али од селе, кад је пролазила поред своје њиве, није више чула кукурузе да пјевају, и никако се иије могла привикнути да се од волова добру нада. И збиља, једно јутро — тек су скупили прву десетицу за камате — уЏ оиа у шталу да изјави волове, а оио лежи један во мртав. Није прошло много времена иза тога, а оио јој дотрча човјек кући: и другом волу позлило, надуо се на паши. Зовиуше у помоћ Јелину дружину, и онда су људи нешто радили и галамили око вола, док није и он цркао. Тај дан јој се ннје човјек вратио дуго кући. Она није много разбирала о њему, јер се у њу увлачила нека пустош, равнодушност према свему. Кад им је парнуо први во, утјешила се доста брзо за њим, јер су почели смишљати како ће надокнадити губитак и радости. ПослиЈе нове несреће изгубили су вољу за све, и док је она сама сједила поред дјетета, доконала је да је прогања зли удес. И до сад је она често спомињала Судбину, али онако нузгред, тек да негато рекне кад не зна чему права узрока, и то је било све. Тад је поче осјећати у својој близини, у неколико је маха већ очекивала да из мрака на њу што засвијетли — дошло јој да Судбина има главу као газдаСимо — па је подлијегала тој ненозиатој сили што јој само зло хоће, и ишчекивала је нове ударце. Они нису ни дали дуго чекати на себе. Већ у вече, кад је хтјела пресвући дијете, наће шкрињу, у којој су стојале дјечије рубине, у нереду. Погледа боље, али нема десетице, што је одређена за интерес. Преметпу цијелу кућу, али десетице нема па нема. Овај пут је већ с неком извјесношћу слутила да се спрема неко ново зло, на је предано сјела на праг и чекала. И сумрак се хватао, а њена човјека ни откуда. — То је Она и на њега спустила своју руку! изусти Мара у себи, и у који мах она то помисли, а на обзорју, више плавичастог руба далеке шуме, затрепта и сину прва звијезда. Мара протрну, јер јој дође да то Судбина даје знак од себе, што је звијезда засвијетлила баш онда, кад је она на Судбину помислила. Мало за тим се појави и Јела: дошла јој казати да им људи пију у бир тији, у сусједном селу. Јаукала је и хтјела да иду по њих, али се Мара није хтјела ни помаћи: знала је да је том крива Судбина, и да се она не може борити против ње. Било је већ глуво иоћно доба кад зачу гдје неко тражи кваку, посрће пред вратима и псује. Мари се очи заводнише, али је и опет ћутала и привукла дијете себи, није хтјела да се пробуди и види оца у онШвом стању. Тад шкрипну мандала, и он нромоли главу % почекну, а кад га нико не зовну, затвори опет врата и батргао

је према потоку. Мара припази неће ли иа даску — с ње би могао лако пасти у воду — али није чула ништа. У цик зоре, кад је изашла на воду, нашла га је гдје лежи на узнак у башти и хрче. Она се застиди и побјеже дјетету, па га је дуго и много љубила, и плакала. (СВШИЋЕ СЕ) Др. Ђ. ДимовиЂ

Улога жене у чувању народмог здравља -Л —

ко ,је икојему народу потребно да се занима питањем о чувању народног здравлл, — то је потребио српском народу. Потребио је једно због тога, што не сгојимо добро са народним здрављем, а потребио је и због тога, што је здравље у опште битна основица за васколики напредак народа. Ну и још један и то најјачи разлог постоји код нас, — а то су свете историјске традиције и њихово остварење који траже чврсте мишице, и Физичку и душевну експанзивност народну. Брига о здрављу код нас је занемарена. Јурећи за захтевима културе ми смо се радије занимали свима осталим питањима друштвеног живота но овим, без сумње се не да порећи, најзначајнијим иитањем. То је ®акат који се нарочито може примеиити на интелигенцију нашег јачег пола — а о женској интелигенцији и да не говоримо. Она, у жељи да што савесније одговори конвенционалним захтевима пуних предрасуда, чиии и сувише грешака. Хотећи да чува и негује лепоту — она је тако рећи са предумишљајем убија. Ми не мислимо да осуђујемо женски свет — на против, ми га оправдавамо, јер се он поводи за мушком неискреношћу, за његовом површношћу, охолошћу и његовом. . . сенсуалношћу. Ну да прекинемо парничење и оптуживање, те да прећемо на ствар: на кратко расматрање питања из наслова, експлоатишући леп пријем „Нове Искре" од стране нашег женског света. Већ по томе што је потребно да „на крилима здравих матера лежи спас отаџбине", тема из наслова заслужује да чешће буде предмет наше нарочите пажње. Нема спора да ће здравље порода у многоме зависити о томе, какво је здравље матера. Из овога Факга излази иотреба да на физичко васпитање женскиња треба обратити озбиљнију пажњу, а то, физичко образовање, као и морално, изводи се према интеицијама које су далеко од бриге за спас отаџбиие; оно се изводи према козеиционалним захтевима. На понравци овога стања — а реч је о варошком женском свету — има да поради и школа и друштво у опште. Истина је: да тај женски свет представља мањину — и према томе могло би изгледати за тренут као да би била излишна свака брига о томе; ну треба се сетити да та мањина „диктује" живот. . . т. ј. она уноси нове