Нова искра

— 162 —

То смо разговарали пре нетнаест дана, а сада ето! разболи се човек пре неколнко дана, разболи се од болести, коју наш сељак најлакше добије, од заиаљења нлућа, паде у постељу и више се не диже из ње. Ја нисам ни знао. Истина, не виђам га неколико дана, али то је обично. Настало је радно доба ж онда се уопште ретко виђамо. Синоћ ме изненади млађи му син. — Еоје добро, Миладпне? — Ама, да виш', није ни добро. Бата нешто заковрн'о, на те зове да се опрости с тобом. — ТТТта, рече болан? Да се опрости? А шта мује? — Не знам. Санџије, воли. — Охо! А од кад болује ? — Има скоро недеља дана, али со вук'о онако; али прекјуче баш паде. — Па што ме нисте раније звали? Што нисте послали по доктора? — Ео би му то знао ? — рече Миладин слежући раменима. — Он не вели ништа; а ми опет овамо у послу: коме би то и падало на памет! ... Мени би криво. Дигох се одмах и пођох с Миладииом. — Је ли му тешко. — Па да ви'ш, зор му је: лежи. — Једе ли што ? Не једе. У некој забуни, т^ња једнако и бунца којешта, па кад дође мало себи он јауче, вели: пробада га. — Јесге га чим било лечили? — Чиме ћемо? Нана вели да сутра оде до врачаре. Љутила ме је равнодушност Миладинова. Говорио је о болесном оцу као о неком наплатку на точку. — Вар баш ничим нисте лечили? — Отоич му, чини ми се, привише неке крпо наквашсне ракијом и посуте туцаном наприком. То им рече Ерсманија Маркова. Стигосмо кући. На огњишту је горела велика ватра и млађи укућани стојаху наоколо. Ја назвах Вога и упутих се у собу где беше болесник. Веше то велика соба, окречена, са земљаном великом пећи. У једном крају беше преко целе собе кревет и на њему губером, чак преко главе, покривен болесник. Врућина бешо као у паклу, јер пећ бегае загрејана. У соби се осећао задај кисела зноја. Ерај постеље беше жена болеспнкова, Мирјана. Једна мала лампица без стаклета шкиљила је, димила и у пола осветљавала собу. Назвах Бога. — Шта ради, болесник? — упнгах Мирјану. - Рђаво ради, мој господине. Никако се не разбира. - Што нисте послали по доктора? - А ко би му знао да ће до тога доћи? Јуче му је било добро, на је излазио ... — У поље. Ја. Ишао је до радина .... Па кад се врати синоћ, њега као да стресе грозница, а од ноноћи га спопаде рђуштина на само бунца. — Јаој! — застења болесник.

Ја му приђох. Он мо гледаше помућеним очима, дишући тегако. — Шта је компшја? — Не ваља нигата — нроствња он. — Хвала ти гато си дога'о да се бар опростимо. — Ех, да се опростимо! — хр-абрих га ја. Нисмо се ми свађали. Него да те мало лечимо. Требао си ми раније јавити. — Ама, спрдња је била, брате. Чисго ме беше стид да лежим; на јуче, не знам гата ћу, него изиђем мало до радина Јој — јој — јој! . . . — Где осећаш највеће болове? — Све боли. Где се год прихватим, боли . . . А стисло ме у прсима па не могу да данем. — Избаците ову лампу напоље. — Знам — рече Мирјана — али чим ћу осветлити собу? — Дај жижак. — Не види се. — Опет је бољи од ове смрдљиве лампе. Она оде да спреми жижак, а ја седох до болесника и узех га за руку. Он со заллака. — Е, мој комшија, нема вигае! Видим ја: што је — ту је ! — Ео ти опет то каже? — храбрих га ја. — Још си ти снажан човек, издржаћеш и преболећега то. Он ме гледагао право у очи и као нека радост озари му лице. — Дај Боже! — рече. Мирјана унесе жижак а изнесе лампу. Ја га нитах гата је нривио? и он ми испрекиданим речима причаше; било му је врло тешко да говори, а хоћо да разговара. Ја сам га тегаио како сам знао и умео. У тај мах уђоше у собу још два суседа: Јаков ковач и Степан Вранић. Јаков уђе с лулом. — Јакове — рекох ја — немој пушити овде; изиђи У кућу. — Што ? — Па .. . . ето, због болесника. — Волим ја дуван! — рече Спасоје ваља да би тим себе вигае охрабрио. — Није то ништа, вели Степап. — Не помажо му, вала, па нушио — не пугаио! Спасојево лице помрче. Ја погледах прекорно Стенана. — П1та не помаже?! — осекох се на њ. — Мој покојни бата умро је с чибуком у зубима. Није то нигата гато Јаков пу пги ! И ја на њега очима и очепих га — ништа. Још се ои осече на ме. — Што се чепаш! Вар не видига да је „пљунуо на восак" ; ако промине зору — овуда сам најтањи! — рече и ноказа врат. Спасоје сасвим клону. Мирјана зајаука, укућани упадоше запрепашћени у собу. Ја скочих те ућутках Мирјану па стадох грдити Степана.