Нова искра

202 —

варалица, ипак, их варају домаћи људи и иопови. Оки последњи продају им евакојаке записе. Али како је незнање у оних верских служитеља мало мање од њихова стада, нема сумње, да су сами осведочени о истииитости ових чудеса, како су ово мшпљење наследили од својих предака. Између следбеника источне и занадне цркве ненрестане су несугласице, и попови ових цркава не устручавају се потпиривати ову мржњу; обе стране нричају неброј саблазни једна о другој. Фортис је видео једног свећеника како је седећи на сокаку свога села исповедао жеие што су крај њега клечале. У записе пигау попови на чудан начин имена светаца а преписујући их из прастарих матица они нанишу пуио којешта сметеног. Морлаци носе ове записе уза се, да их чувају од болесги и вежу их воловима на рогове. Вредно је забележити, да чак и Турци из оближњих села ишту у хришћанских попова такво записе. Иначе служе Морлацима старе бакрене или сребрне мангуре царске и млетачке као колајпе Свете Јелене, којима принисују особиту моћ против епилепсије. Исту моћ имају и угарски петаци. Од прастаре наивности и нриродие слободе пастирских векова очували су се у местима удаљоним од наших усганова још миоги трагови. Једна девојка моралачка сретне на путу једног човека из својих крајева па га пољуби јавно не мислећи ни на какво зло. Ја сам виђао жене и девојке, л,уде и старце из многих села, како се љубе, чим дођу на трг пред црквом о благданима. 0 бучним временима благдана осим пољубаца деси се и по која слободиа кретња руке, коју би ми сматрали мало достојном, а они то не сматрају тако озбиљио, већ кажу, да је то шала без даљих последица. Из ових шала чесго се развије љубав која се сврши отмицом, ако су момак и девојка споразумни. Ретко се догађа, да Морлак отме девојку без њезина допуштења или да је обешчасти. А, дабоме, девојка би се тада и бранила, јер је телесиа снага девојака ове покрајине мало мања од људске. Обично девојка сама одреди место и доба отмице, а то учини зато, да се ослободи просилацаа којим је ма кад рекла љубазну реч или од којих је добила на поклон прстен од меди или ножић или другу какву малену ствар. Док се не удаду, дево.јке се лепо ките, а чим се удаду, сасвим се зануштају, као да оправдавају уобичајено презирањо људи према њима. Ако је девојка посрнула — тако наставља I ГасицЈс! — нема више права да метне црвеиу капу на главу. Велика је срамота за морлачку девојку која јс изгубила своју девојачку чистоћу. — Зато и бежи из крила своје породице и осгавља своју отаџбину. Али такви су случајеви врло ретгш; акојодевојка била заведена, онда понајвише венчање поправи ненравду. Фортис сам оиисује, како је један поп девојци, о којој се рашчуо рђав глас, скинуо у цркви с главе девојачки украс па како јој је постригао једап рођак косу, јер .је својим нрисуством цркву оскврнила.

(н.

АСТАВИЋ.Е

СЕ1

Склониште з ^§х9т-> §

о)

аставио облак свуда, Грмљава се већма чује; Киша пада све то више, А твој жбунић ирокисује! Крупне капље падају ти И иа јелек и на крило ; А такав је и мој жбунић, И под њим би тако било. Али ја га ових дана Наткрих сеном тек за себе; Ходи и ти, што да киснеш? Има мсста и за тебе.

Сокољанин

Јптит тођИе

(СВРШЕТДК) уж се њен послије тога јако промјеипо. Није со заустављао на сред собе да јој покаже цринурасти лик у свем својем мушком достојанству и снази, већ се повлачио по ћошковима и око куће. И прије је говорио лијепо и равнодушио као да јој даје времена да га се нагледа и види какав је, а сад одговара повучено, више за себе и избјегавајући је, као да је оиа у једној, а он у другој згради. Наскоро ноче и кашљати. Поста уморан и од најмање кретње; лице му пред вече пламтило, нротезао се, престао јести и леже. Како је једаред легао, није више ни устао, и кад би се она у њег загледала и видила, како му се лице свијетли, знала је што га чека, тек му је одгађала смрт у неку далеку будућност. И док је бдила над њим, упало јо.ј у очи, да је свака њихова недаћа почела ситницом коју је она могла спријечити. Да је упозорила човјека онда кад је видјела газда Оиму први пут на збору, какав је утисак на њу произвео, он би га се клонио и не би купио волове. Да се распитала код Јеле о паши, зиала би што не смије во да једе и он се не би надуо; да је ону вече зовнула човјека у кућу, ои се не би расхладнио и оболио . . . и премишљајући тако њој је опет долазила воља да се ухвати у коштац са Судбином. И тако, кад јој умрије човјек, радила је као мрав преко читава љета, и у том послу