Нова искра

— 204 —

заборавила и она на Судбииу, и Судбина на њу. Почела је већ и дијете да одбија и била опет задовољна. Те је године понела љетина као ријетко када, кукурузи ирава шума. Али кад су дозријевали и она набра ирвих неколико клипова, да умијееи погачу од њих за дијете, еусрете је Јела на путу. Мара јој показа са слављем клипове, а Јела се изненади па чим их узе у руке, изусги: како су жути као злато, управ свијетле од једриие. Мара се уозбиљи и мозгом јој мину мрачна сјенка, а Јела, понови: Није друге него баш сијају, види како се свијетле! Ту је ноћ Мара рђаво провела. Трзала се и бојала од нечег, и кад се пробудила, облио је хладан зној. Уста прије зоре ,и поче брати кукурузе као да их отима од кога. Кад их је носила у сепету с њиве на таван, сустиже је Јелин човјек. — А куд се ти журиш с брањем кукуруза? запита је он и весело се смјешка на њу. Мара је била стројна тијелом, и за то се он волио нашалити с њом. Она је то опажала и избјегавала га је, па за то поћута, наравна сепет на рамену, да што боље заклонн главу од њега, и набурено му одговори: — Што те брига. -- Не побјеже ти од мене! отпоче он, а нагао узастопце за њом и навлачи шешир на сјајне очи. Али тад опази своју жену гдје виче на неког у дворишту, па се уозбиљи н отпоче озбиљан разговор: — Је ли то и теби поручио Оимо да га исплатиш ?... Веле зида нову кућу, па отказује главнице дужницима... Мара га није даље слушала, али му је ријечи намтила добро. Оне је бацише у велику бригу, јер дјетету је већ трећа година, па га мора одбити, а ако прода кукурузе, неће му имати што да даде за јело. Узмора ли, међутим, платити и главницу, неће скупити довољио новаца баш да нрода и њиву ... И да истјера такве мисли из себе, кидала се Мара радом као роб, а све из страха, да не пропусти коју од оних ситница што имаду тако страшне пошљедице. Али овог пута није имала никакова благослова у раду, јер иије имала никакав изглед на успјех, нити је у себи осјетила наде која би је осоколила. Ипак је напрезала живце као да неког очекива. Дан је бјегао од ње, подузимала је нека унутарња ватра, слабила је, и што је више слабила, тим је поузданије вјеровала, да јој се иора помоћи, само иа неки начин необјашњен, необичан и неизазван. Еад је боља толико свладала, да није могла више ни устати, онда је уобразила себи да је та боља њен најјачи заклон; да је у њој не смије иико дирати, нико ништа узети, па баш да дође и газда-Симо, она би му показала своје мршаве мишице, и рекла би му: Ево, на што су ме довели твоји новци. Због њих сам остала без човјека, узмите ми сад кукурузе, остаћу и без дјетета! — Та јој се мисао особито свиђала. и она ју је често понављала. Па и сад кад је спомену, тако се нредано у њу уживила, да јој се учиии као да се соба засвијетли, али пе онако, као кад се оно тргла пред Јелом

од мјесечине, већ некако посебно, као оно кад јој Судбина намигнула нреко звијезде. Дође јо.ј да је и опет Она у близини и подиђоше је мрави. Почеша се по коси и нодиже раме да заклони лице — тако је сад увијек чинила кад се уплашила — и причека. Опет се све умири. Мара се стресе од студени и опет се опружи. Зна да није будна и да је опет облио зној и долази јој воља да што прије оде газдаСими, па да му одлучно рекне: Ево ме, учини са мном што хоћеш. Ја знам ко си ти, једина ја то знадем. Ти ниси онај, за ког те држи цио свијет и ја те нровидим, али те се не бојим. Он ће онда и на њу засвијетлити очима и лицем, спустиће јој на раме своју кратку, дебелу руку са савијеним прстима, а она ће онда бити уништена, и све у часу готово. И Мара почиње себи опет да замишља његово црвено лице — само је он сад неприродно велик и тамно-прозиран — кад али: и опет засвијетли. Сад Мара разабра што је: то је муња, и тутањ је треснуо. Она се подиже. Још је небо свијетло од грома, и она на њем види облак носебна облика. Она зна и што је тај облак: има округлу главу, раширене, дебеле и кратке руке с лако савијеним прстима, и јури унраво њој, да положи ту своју здепнасту руку на, њено раме. Мара цикиу и трже се. Дубоко уздахну и пријеђе нз сна у јаву. Још је дрхтала од страха и студени и држала се подбоченим рукама као што је и сањала. Огледала се око себе и долазила је свијесги. У изби је било видно, скоро видније него ноћас кад је сјала мјесечина, али је то свијетлила нека чудиовата бијела свијетлост. Опет хукну и неки предмет лупну, и Мара схвати у часу, да јој је прозор остао отворен. Подиже се, и док га је затворала, виђе да нада први снијег. Земља се бијелила и бљештила, а небо црнило и шумило, и нз тог шума, шарајући оловну боју иза себе у косим, равним цртама, вије ени.јег. Разабира и Јелину кућу: црни се као зид, над којим се диже велик био пласт. Еућа је на страни, а испред Маре вире силпе клипице иа четвртасгом скупу, све гушће према средини - - то је кукурузовина на њеној њиви. Она се стресе, гурну прозор у оквир, па се спусти на сијено и навуче покривач преко главе. 4. Снијег је и даље у јутро падао, и кад Јела уђе Мари познала је одмах по сгрепњи, што јој обузе груди, да није онако као што би она жељела. Мара се и не макну, и Јела се иаднесе над њу и запита је: — Еако ти је ? — Ја идем тамо, одврати јој Мара против очекивања, а глас јој при том звучао тако слабо и фино , као да је додирнула прстом најтање стакло, а оно пукло ушљед додира. — Еамо то ? — Идем тамо, газда Сими! и болесница покуша отворити око. Узан поруб млијечне биоњаче указа се испод трепавица, а јагода је гледала у земљу, као да је зеиица спала на најнижу тачку због своје тежине и иедостатка оне снаге која би 11,ом равнала.