Нова искра

— 208 —

Н о ћ од | ^ДРА ј^АД. ј Л АЗАРЕВИЂА

унцо је клонуло западу; са заруделог нсба просинљу се последњи светли зраци на ситне облачиће; са истока се брзо приблпжује тамна сенка сутона. Још мало на је и Вечерњача на југо-западном небу заблистала дивним сјајем и обасула земљу својим благим зрацима. Шумни живот даиа клони се крају своме, и како сутон падне на иоље и шуму чуће се још изумирући глас каквог пернатог певача у шумарку, који песмом успављује своју женку или јој њоме оглашава време легања. И чисто би човек рекао, да се са заласком сунца, са сутоном угасио сав живот, да је све легло да отпочине и сачека новом снагом иови дан. Ми смо иавикли од раног доба да слушамо о изумрлом животу у ноћи; то су нам и песници у заносу тихе ноћи невали и причали о заспалом животу, али трезвеии поглед природњака све то види другојаче. Истина, нестало је вреве белога дана, борба живота није тако видна, али оиа се продужава и у ноћи са истом жестином, нод истим условима и са истим успесима. Нигде нема мира у животу, јер је то сам живот! Са сумраком почео је и нов живот. Из шума и лугова, из дупља и пећина почињу да се јављају бића којима није угодна светлост дана. Тек што је сунце село и још се његови иоследњи зраци тек губо на хоризонту, а већ лиљци почињу да крстаро по ваздуху, јурећи хитрије или тромије по благом вечерњем ваздуху. Њихова нојава буди у нама извесну одвратност а у исто доба и чуђењо; они нам изгледају као да иису бића из данашњег доба, јер сам њихов изглед само пристајо уз облике ма које друго класе животиња, а ово нам баш и даје новода да се ближе иознамо са њима. По пашем естетичном укусу лиљци но само да нису леие животиње него су чак и одвратне, али су неке њихове фоло врло корисне. ЈКивот ових ашвотиња, као што је напомеиуто, почиње у сутон, и чим сунце седне и почне со хватати мрак, одмах оживе ови пола сисари а иола тицо, и што со више ноћ снушта то све више и више њих остављају своја дневна скровишта и излећу на плен. Сем оних који се баве науком, мало ће их знати, да лиљци спадају у ред сисара као што спадају и све друго животиње које доје своје младе, али они одступају од осталих сисара тимо што имају крила којима со служе као и тице, а према томе изгледало би да су нека веза између сисара и тица и ако они нису управо ни једно ни друго нотпуно. Код нас има неколико разних ®ела лиљака, али што се више ириближујемо екватору, има их све више и све већих. Природњаци, који су се бавили у тоилим земљама, а нарочито у Иидији, нричају, да кад се спусти ноћ у тим предолима, онда на јодан мах поврви са свију страна, из свију пукотина, домова и опалих зграда не стотинама него хиљадама лиљака, и за мало времена ваздух је, докле око допире, испуњен њиховим ројевима.

Љтљци су својим телом слични мишу а по крилима у неколико су слични тицн, а са ноглодом па особину што ноћу лете добили су у пас име слеии мишеви — и ако они нису ни мишеви иити су слопи. Лиљци цоло ноћи јуро за својим ловом, и далеко пре изласка сунца тражо своја скровипгга у којима нроводе дан, јор свотлост дана ие годи њиховом виду и другим чулима која су удешоиа као и вид само за иоћни живот. Дан обично проводо по таваницама старих зграда, по зидинама и другим мостима која смо раније сиоменули. Лиљци су само у неколико дружовно животињо, а има их које се међобно мрзе а приликом се и пождеру. Они се већином хране инсектима и воћем, а неко ®ело сисају крв већих Јкивотиња. Јовронски се лиљци хране искључиво инсектима а поглавито ноћним лептировима и бубама. Апотит је у њих тако изванредан да већи лиљци не могу да се засите ни доста великим бројем буба а мањи ни читавом шаком мува, и зато су они веома корисно животињс, што се не може казати и за оие који пију животињску крв, али којих у пас и нема. Л.ИЉЦИ нс подносо велику хладноћу, на зато их и иема у хладноме појасу, па чак кад је ветар или неногода они не остављају својих скровишта, или само понеки излети нрод всчо и брзо се враћа назад. Кад наступи хладнијо доба године онда иеке фолс лиљака силазе у доље, ако су дотле становале на висовима, или иду на југ, али о овом њиховом путовању још се не зна иишта поуздано, а они који но путују никуд ного остају где су, падају у зимско доба у слабије или јаче зимско сиавање. Ради овога потраже ма какво сигурно склониште од ветра, хладноћо и непогодо у опште, а та су склоништа обично пећине, подруми, тавани, а нарочито близу димњака итд., и ту се обесе о задњс иоге, почешће у воћим гужвама. У ово време падне тонлота њихове крви на четири или чак И на један стопон Реомиров, ма да јо иначе тоила преко 24° Р. Докло год траје хладноћа они висе мирно, али на топлијим зимским данима ночињу да со мичу и но неки од њих излсти на југовном дану и у сред зиме. Чула су у ових животиња воома добро развијена, али за њих нису подједнако важна, као што н. нр. чуло вида, и ако је добро развијено, нијс толико важно као чуло мириса, слуха и осећања. Ово последње чуло на сву нрилику лежи у крилној опни. Лиљци умеју да со нађу и провуку кроз све препоне, а што сведочи да имају изванредно осоћањо или такнућс. И развијоиост чула слуха воома је важна за лиљке који ваља да чују и најтиши лет инсската по тамиој ноћи. Јевропски су лиљци безазлене животиње, али неки њихови азиски и а®рички другови падају на воћо животиње и сисају им крв, што у осталом животињи ништа нс шкоди док сиса само поједини лиљак, али кад сишс више њих у један мах на јодној животињи, онда она може и да угине због губитка крви, те можда је баш ово дало повода лако покретљивој народној машти, да од лиљака крвопија створи чудовишта, која у виду баукова, вукодлака и вампира насрћу на безазлене људо у сну и сисају им крв. Ако се ово веровање доиста односи на везу између лиљака крвопија и вампира, оно је онда поуздано досиело до нас са далеког истока и земаља у којима има лиљака крвопија. У Гвинеји, истина, има један велики лиљак нод именом Вамиир и он сиса животињску крв, али он то чипи само у оскудици хране, на чак понекад напада и човека