Нова искра

— 234 —

На морској су обали ове куће од камена, у брдима пак понајвишс од дрвета. Где се гаје вииогради, ту имају и нивнице у живој стени. Цркве су и у источњака и у западњака једнако сиромашне и нрљаве, осем оних у којим Фратри воде бригу за бољи ред и чистоћу. Попови су и овде врло поштовани ^а највише они који су на гласу да умеју нечасгивог изгонити. Ове варке искључна су својина капуцинских калуђера, а где ових нема тај посао врше Фрањевци који су се разгранали по Далмацији, Хрватској и Босни. Обично одело Морлака врло је једноставно и јевтино. Опанци су обуКа и мушкараца и женскиња. Они их мећу на ноге преко назувица,, које наличе плетеним ципелама, па сежу преко глежања све до хлаћа које покривају сву ногу. Хлаће су начињене из беле ражевине, а причвршћене су око кукова вуненим гајтаном. Еошуља не сеже далеко у хлаће, јер није дужа од малог трбуха преко којега хлаће сежу. Преко кошуље посе кратку ђечерму а зими баце на рамена још и плашт од црвене чохе, који зову „кабаница" или „јапунџе". На глави носе црвен-капу а изнад ове „калпак", који наличи ваљастому турбану. Косу стрижу и остављају само нерчин. Пашу се широким вуненим црвеним превезом који може бити и од свилених врвца, а иза паса намештају оружје, то јест једну или две мале пушке и велики нож „ханџар" са корицама и ножницом од меди украшеним лажним камењем; ханџар виси често о верижици која је начињена из истог кова и виси изнад паса. У истом цасу обично намештена је рожина, у којој држе маст, да у кишовито време чувају оружје од рђе а и себе да намажу кад ходајући ожуље кожу. Од паса висе и корице, у којима је кресиво и новац; па и дуваи поверен је пасу. Лулу носе на леђима, турајући камиш између кошуље и коже, а чибук је промољен. Пуижа је вазда о рамену, кад изиде Морлак на поље. Народни поглавари богато су одевени и имају пуно доброг укуса у свом одевању. Насдие^ каже, да је одело овога народа различно, као што се може разабрати из ониеа и слика у Фортиса и Француза Саззаз-а. — Он каже да називљу кошуљу „рубача" а одело је од бела сукна окићено модрим или другобојним гајтанима на рубу, а спреда копчама. Преко трбуха има пас од коже, „попруг". Ретко кад носи Морлак огрлицу. Хаљина је, као и хлаће, од бела сукна и сеже све до колена са дугачким рукавима. Као обућу носе опанке или ципеле које Нас(]ие1; називље „кереМек". Очевидно се писац овде помео, јер кепењек значи војничку кабаницу а нипошто „ћаЊзНеМ", како он ову реч тумачи. Они Морлаци, који не носе пушака, опремљени су „чекином", тоје малим секирама на дугачком дршку. Назувице су разнобојном вуном ишаране. — Жене носе „чепац", белу мараму, а на леђима висе оба краја са модрим гајтанима. У Сењу и Вагу носе отмене жене беле мараме танке пређе, а зову се ове мараме „пашолат" те су изубадане златним или сребрним иглама. Преко сукње, коју зову „шампар" (? ја ове речи нисам разумео

а ни у речницима нашао) носе „хаљу" или „пратеж". У осталом нодудара се Насцие4 са Фортисом; ипак је јасно, да Пас(|ие1; у свом ноглављу о Морлацнма онисује више ускоке из Хрватскога Приморја, него ли Далматинске Морлаке које описује на страни 180. своје књиге. На поселима скупљају се особито у кућама, где има много девојака, па ту сномињу славу предања. Вазда има по који певач који уз гусле казује старе песме. Гусле имају само једну жицу. Јуначке песме певају се монотоно и туробно; такође певају у неколико кроз нос, што се врло добро подудара са њиховим инструментом. Стихови старих песама су десетерци без срока. Ове песме имају крепке изразе, али у њима ее каже мало маште. Ипак дирају слушаоце до суза и уздисаја. Што се Фортиса нису тако коснуле, тумачи тиме, што речи треба добро разумевати и што простим људима не треба тако јаких утисака као образованим западњацима. Једноставност и неред главни су значај морлачких јуначких песама. Има и врло лепо пореданих, али вазда треба слушаоцу или читатељу да надопуни различне детале. Старијих песама Фортис није нашао дале од 14. столећа. Морлак, што иутује, нева, особито обноћ, дела старих јунака и краљева својих или који жалостан догађај из повоснице. Ако се сусретну на врху два путника, тада понови други оне стихове што их је певао први, и ово прихваћање песме траје све докле један другога чује. Једно „ох" варварски извијено разлеже се пред сваким сгихом. Речи, које образују стих, изреку се брзо и без икакве модулације, која је сачувана за последњи слог, на се прелази у дугачко извијање као дрхтави глас, који се оиет подиже, чим невач на ново удахне ваздуха. Наравски да имају још и сада певача, који не казују само старе песме, него који и нове слажу, шта више, ако им се свиди, они своје песме н забележе. Таквих пееника било је много у Дубровнику, па и у осталим далматинским градовима. Штета што је талијанштина много покварила стару једноставност нрвобитнога језика. А познавачи језика кажу, да је и наречје морлачко пуно туђих речи: „како год било", вели Фортис „мојим ушима свакако боље прија босански језик, који говоре они Морлаци што обитавају коино, него ли илирштина приморска." — Фортис је иаштамнао у својој књизи познату песму „Асан-Агиница" и пронратио је преводом и доста добрим тумачем, а на свршетку коментара ирибележио је прва четири стиха ове несме глаголицом хрватском, ћирилицом и ћирилским курсивним писменима; а позната му је била и босанска глаголица и срнска калуђерска ћирилица. (НАСТАВИЋЕ СЕ)