Нова искра

— 278 —

— Треба да со гледа овде, је ли? Овде где је глатко — гокораше одушевљено девојчица, па приљуби огледалце к лицу. — Ништа не видим! — узвикну жалосно девојче. Мамице, да ли ме видиш у овом огледалцу? — Видим те, душице моја! — Па како мо то видиш, за Бога ?. .. расилака со дото. — Па кад но могу сама себе да видим, не треба ништа ни да со види у огледалу .... Мамице да ли мо види она друга из огледала? Да ли ме види, да ли ме не види?.. . Али се мати расплака и истрча из собе. Јадно слепо девојче најрадије је вололо да дотичо рукама разне ситно предмете, па да их распознаје. Једног

За њу — дан и ноћ беху спојени уједно и трајаху ненрестано. Сећање на оно што је некад гледала поче постепено да со затире код девојчета. Црвена вишња постаде за њу оно, што је меко, глатко, округло; новац распознаваше по звеку и изрезаним знацима. Девојче знађаше да је соба већа од ње, да је кућа већа од собе, а улица од куће. Али све то скрати со иекако у њеној уобразиљи. Њена цела пажња сведе се на чуло пипања, мириса и слуха. Њен лик и руке посгигоше такву осетљивост, да, приближив со дувару за ноколико корачаја, осећашо већ лаку хладовину.

Српска Основна Школа у Вагребу

дана мати јој доносо за ноколико динара дивно обучону норцуланску лутку. Девојчица је не снуиггаше из руку, ненрестано је мазила, иипала, додиривала њен носић, усташца, косицу. Овог вечера леже касно у носгељицу, миелећи непресгаио на своју красну лутчицу, коју беше наместила у кутијицу са памуком. Ноћу пробуди мајку некакав гаапат и шушањ. Дилге се из посгеље, упали свећу, па спази у кутићу своју малу ћерчицу, већ обучену, где се игра и забавља са лутком. — Шта то радиш, мило моје? узвикну. Вашто не спаваш ? — Дан је већ, молим те мамице — одговори јадниче.

Удаљоне нојаве утицаху на њу само по слуху. Зато јадно дете ирислушкиваше по ваздан. Лако би распознавала крунни ход вратара који говораше танким гласом и чишћашо двориште. Знала јо кад иролазе сељачка кола, а кад Фијакер, а кад колица за извоз ђуброта. Најмањи шум, мирис, промена температуре, обраћаху на се њену пажњу. Са непојмљивом бистрином хваташе ове ситне појаве и из њих извођаше своје закључко. Једном мајка позове служавку. — Није овде Јанова — рече јадниче седоћи као увек у својем кутићу. Отишла јо на воду. — А откуд ти то знаш ?... упита мати зачуђено.