Нова искра

— 832 -

Ја покушавах да је мало умирим. — Јесте, Госиођо, стање је ужасно и верујте ли, и ја трпим и осећам као и ви . . . Али зар треба имати осећања па да човек види у каквом се положају налазите. Положај је страшан, али, Госпођо, време пролази! .. . — Али то су моја деца, моји синови! јаукну она. .. Ја их обоје нодједнако волем . . . обоје подједнако! . . .

Вог је био добар, и ето, дозволио је да. их обоје спасеге . . . да нас све троје спасете! .. . Сирота, сирота мати! какво страгано, какво је ужасно било то њеио искугаење! С ФРЛНЦ. ПРЕВЕЛА М.

Ја не могу да бирам ! . . . Радите што хоћете! . . . 'Јворђа! Јована!... Ах! чекајте, оставите ме, не мучите ме више!... — Ђорђа или Јована, Госпођо? — Али ја ћу полудети, кажем вам?... Ђерђа!... Јована! . . . Не, 'Ворђа . . . Ђорђа!. . . Ах ? ја сам полудела! IV. Петнајест дана после овога што се десило, Г-ђа Вилер била је једнако у неком бунилу, обузета неким страганим привиђењима. Пратио сам сваки њен поглед и тражио да видим да ли је свесна, да ли зна гата се дегаавало око ње. Међутим њено мајчино, толико измучено срце могло је да се весели и радује, јер обадва малигаана беху оздравила, или боље рећи спасена и на путу оздрављења. Ја сам био ушприцао серум само Ђорђу; али Бог се сажалио, и да не би мајчино срце препукло од туге и бола, Бог избави обоје деце од страшне смрти. Шеснајестог дана, изјутра Госпођа Билер била је мало мирнија, и после неколико тренутака освесгила се и ја јој рекох: — И Ђорђе и Јован . . . спасени су! Она се исправи и неизмерно нежно погледавгаи ме, рече: — Обоје спасени?! . .. Ватим поново клону. — Не . . . Ви ме варате! . . . умрли су моји малп анђелчићи, умрли су!... Да би је разуверили донесосмо јој оба малигаана. Њихово миловање и љубљењо брже је излечи него сви лекови и сва уверавања. — Видите, докторе, Бог је добар! рече ми после неког времена .. . Ја бих умрла, да је Јоваи умро ... Мене би савест гризла гато сам избрала, гато сам показала вигае љубави спрам једног, него спрам другог! . . . Ја бих умрла!... То је сграгано било, кад сам казала да Ђорђе живи а Јован да . . . — А зашто сте баш Ђорђа били изабрали, занитах је? — Али за Бога била сам као луда. — Па ипак реците ми зашто ? — Знам ли ја шта се у мени догађало! . . . Боже мој! Ја сам их подједнако волела! . . . Али чинило ми се као да сам чула пекакав глас, ко.ји ми је гаапутао: Ђорђе је млађи! . . . Јован је старији! . . . Јован .је био вигао мажен и вољен него Ђорђе; Јован је дуже времена био љубљен ! . . . Ђорђе је млађи, Ђорђе је слабији, Ђорђу је иотребно много, много љубави! . . . Била сам као луда, кажем вам. Молим вас не говоримо внгае о томе!...

Две пееме

и се мени јави у дане очаја, Кад је вера пала и нестало наде, У живота борби да ми снаге дадеш II године моје да озариш младе. Ја не могу теби приступити драга. Да ги кажем хвала, да за поглед молим, Ти из мојих уста никад чути нећеш Ни колико патим ни колико волим...

Оно што си мени била Казати ти нисам смео, Нит сам знао да л' си знала Кол'ко сам ге заволео. И што више мину дана Све сам мање био оран, И једног ти рекох дана Колико сам — љубоморан . .

Влад. СтанимировиЂ Сс

Етнографеке белешке о ауетри^еким Србима из почетка прошлога века ПРИОНЋИО 11РОФ. Ј^ајко ЈЈерушек

(СВРШЕТАК) поље обрађују женске а ироизвод њихових вегатачких руку њихово је одело, а и одело људи који су доста лени. Врло вегато умеју женске ткати, вести, гаити и бојадисати. Као код других иарода илирских, и овде су жене од мужева презрене, а кад рађају, остављепе су доЈУ број срећи без иомоћи. Славонци су у опгате % чистији од других сродних племена, јер се радо купају. У сваке врсте болести наЈобичнији лекови су: виио, ракије, нуштање крви и врачања. Иначе лече своје грознице и разним травама. Исто тако лече и марву.