Нова искра

- 338 —

двадесет људи, али већ ни на једном .шцу не беше ни трага од осмеха. Сви се беху снуждили, ћутаху и изгледаху тако јадни, као ово маче: баш као да им је оно казало своју патњу и они осетили његове муке. — Оноравиће се! — подсмехну се дугоња, — Ето... Имали смо Мишку. . . сви га вољасмо . . . Што га мучите ? Хоћете да га убијете . . . — А ко је све то? — злобно викну риђи. — Овамо тога ђаволског обешењака! — Али ви сге сви на то пристали! — рече Зазубрина помирљиво. И он се згрчи баш као од зиме.

Ови!

ругаше му се дугоња

Ти си сам

крив ! . . . — Не мучи ти, теленце, — мирољубиво саветоваше Зазубрина. Седи старац узе маче и, брижљиво га разгледавши, напомену: — Кад бисмо га окупали у иетролеуму. боја би со скинула. — А ја мислим, узети га за реп и бацити преко зида, — рече Зазубрина, па, осмејкујући се, додаде: — Врло просто! — Шта ... а ... а? — рикну риђи. — А кад бих ја тебе бацио? . . . Хоћеш? — Оатана! — викну дугоња и, узевши маче из сгарчевих руку, отрча некуд. Отарац и још неколико људи пођоше за њим. Онда Зазубрина оетаде сам опкољен људима, који га злобно и жалосно посматраху. Као да од њега нешто очекиваху. — Та ја нисам сам, браћо! -— тужно одговори Зазубрина. — Ћути! — цикну риђи, обазривши се по дворишту, — ниси сам! А ко још ? — Па сви! — Звонко се одазва. шаљивац. — У, нсето једно! Риђи га груну песницом у вилице. Забављач стукну иатраг, али га тамо дочека други ударац. — Браћо ... — поче он тужно молити. Али његова браћа видеше да су оба надзорника подалеко, па опколивши свога љубимца у један мали круг, неколиким га ударцима оборише на земљу. Ова збијена гомила личила. је, из даљине, на дружиницу, која живо разговара. Опкољен и скривен, Зазубрина је лежао код њихових ногу. Оретко чули би се потмули ударци — Зазубрину су грували у ребра. Не жураху се у своме послу, удараху без јеткости, мирно, очекујући кад ће им човек, који се као гуја извијаше, дати што згодније место за ударац. То је трајало три минута. На .један пут чу се надзорников глас: — Еј, ви, врагови! Престаните већ једном! Притвореници не прекидоше одмах мучењо. Један по један удаљаваху се од Зазубрине, и сваки се праштао с њпм ударцем.

Кад се сви разиђоше он остаде лежећи. Лежаше иотрбушке, плећа му дрхтаху — зацело је плакао — непрестано кашљаше и избациваше искашљане локвице. Затим пажљиво, баш као бојећи се да се не распадне, поче приустајати; одупр се левом руком о земљу, нодви једну ногу, па, завивши као болестан нас, седе на земљу. — Претварај се, претварај! — подвикну му риђи. Зазубрина поскочи са земље и брзо сгаде на ноге. Затим, поводећи се, упути се једном зиду. Једну руку беше метнуо на прса, а другу пружио напред. ГЕрислони се опруженом руком на зид и пови главу к земљи. Кашљаше... Видех како на земљу надаху тамне капље; ирема сивом тамничном зиду лепо се виђаше како оне час но час нромичу. Да не би својом крвљу иопрскао зграду, он је веома нажљиво пљувао, како не би ни једна кан пала на зид. Дружина му се потсмеваше . . . Мачета нестаде од онда, те Зазубрина ни с ким више не дељаше иажњу тамничних становника.

С РУСКОГ 11РЕВЕО

Т. Ј.

~-'4 Оправдање

А. ВЕВМКОШ1

Драга пријатељицг, еие ни најмање не дира грдња моје околине; али нисам тако равнодушна према твоме прекору, према покуди моје једино пријатељице, која ми је, до пре неколико година, била мида повереница свих болова и евију радости што чине велики део моје прошлости. Али ако због твога ирекора нисам он ме ииак не изненађује нити ме нлагаи. Јер ти знаш само оно што су ти други могли казати. Но, када будеш знала и оно што никад нисам имала смелости да ти нишем!. . . Мислила сам, када чујеш од других за догађаје за ове две носледње године, да ћеш ме ти, познајући ме интимније него ико, ценити друкче него туђини, и да ћеш ме и даље звати својом добром, својом достојном иријатељицом, која је крива само зато, што је волела као што ретко која жена волиТи знаш каква ме луда етраст обузе, носле само четир месеца удовања. према, Карлу Вернију, и колико ме

равнодушна,