Нова искра

—

Дивљим задовољством игра се она са јодном огромиом морском змијом одвратие главе, обрасле у длаке. .1евом руком, која до половине лежи у води, хвата она змију за врат, као да би је хтела иривући пуним прсима својим. Тело змијино одсјајку.је у зеленим и жутим колутима. Поред жене ееди један весео тритон у комично.ј нози и дува у своју трубу од шкољке. Живоиисан је контраст између загасито-мрког тритона и белог тела нереиде. Дах дивље поезије и груба хумора веје из ове слике. Море, пространо и без обале, надима се и утолеже се, баца таласе на таласе круиисане иеном. Изгледа да се чује дивље клицање у борби разузданих елемената морских са елементима ваздуптних региона. Игра таласа. У сред таласа скупило се весело другатво нимФа и тритона. На врху једног огромног таласа помаља се један морски кентаур страховита изгледа, трупа бронзане боје и надувена трбуха. Он горопадно гази воду, гоне })И једну ним®у. Ну изненада се заусгавља, исирављен на стражњим ногама; пена цури са његових сани. Прса му се надимају, крунне разрогачене очи, разјапљена уста и запрепашћен израз лица, обрасла у црне власи, издају велико изненађење његово. Ним®а му је умакла. Она је је заронила у воду и само још изван воде вире њена бедра и доњи део ногу. Пакосно задовољсгво огледа се на лицу једне старе нимое која плива на леђима. Пред њима један циничан и матор тритон, изгледа нијанице, смеје се смехом једнога Фауна. Лице му је црвено, прљава брада бела, ретка седа коса са венцем од лотуса, а одвратан жути труп његов обрасао је у длаке. Десном руком вуче он једну лепу и младу најаду и указује јој витешке услуге у пливању. Овојим плавим власима, које су крунисане мрким алгама, својим светлим белим месом, чини она снажан контраст њеном санутнику — тритону. Њена су бедра покривена краљуштима, а ноге замењује огромап реп рибљи са металним ре®лексима. Очи јој гледају престрављено, јер се налази у врло тугаљивој ситуацији: ако остави заштитно раме свога друга, удавиће се, јер је невогата у пливању; а ако би се за њ тегање прикопчала, онда јој већ предсказују судбину ситне очи старчеве, у којима гори похотљивост и груби смех његов. Мало даље један човек жабља изгледа игра се у води. Слика је имала чудновату судбину. Данас се због ње згрће безброј посетилаца у Нову Пинакотеку у Минхену, а негда је била нарочити предмет подсмеха. Цео сиже је био схваћен са подругљиве стране. Критика је о њој негда овако иисала: „Сцена тритона и нереида подсећа вигае иа Фирвалдгатетско језеро, иего на јонско море. Онај тритон из Апенцела,*) гато даје лекцију у пливању једпој нлавој младој переиди из Киснахта,*) носио је раније, сасвим очевидно, млеко и сир из Ебеналпа*) у Вајснад*), а добели господин иза њега, који са толико учегаћа студира лисгове на ногама једне нереиде из тунског језера која се загњурила у води, ноуздаио је васпитао свој укус као члан одбора Уметничког Другатва и т. д."

*) Све у Швајцарској.

Најгору јо нак критику доживела од Полиције. У Дириху год. 1889. било је забрањено њено копирање, јер је сматрана као средство које шири скандал, а 1899. год. морала ,јо бити удаљена из једног излога у Берлину. Игра Најада. Обронци у мору. Таласи се нене; водена прашина, која високо нрска, прелива се у призмама. Око једног обронка јато несгаганих најада. Њихова сјајна тела нузају се уз обронак; блиста се као драги камен рибљи реп њихов, што извирује из воде која кипи. Као таласи, који скачу један нреко другога и иесгагано се гоне, тако и оне са обронка скачу у море једна преко друге, час главом напред, час ногама; изводе враголасте игре иснод воде, која пада са етена, и у вртлозима воденим. Њихово церекање заглушује хука морска. Једно плашљиво детенце^ мали тритон, лежи поред своје мајке, која се, безбрижно опружила, н грчевито стеже једну рибицу. И ова је елика имала евоју малу историју. Једна дама, која је била норучила, доцније ју је одбила. Мислило се да се у једној од глава на слики могла видети еличност еа њеним ликом. Морска тишина. Сребрна новршина мора без иједног таласића. На њој се сво реФлектује као у металном огледалу. Тамо доле плове четири главе са похотљивим и Фантастнчним изразом лица, овде три нимФе бела тела, бедара покривених разнобојним краљугатима, задиркују једног сгарог тритона, који евира у лиру начињену од катарке и конопаца неке насоле лађе. На мору. Плаво-зелено огледало мириога мора. Уз песму и свирку броди преко мора један брадати становннк његов са својом женекадијом. Он удара у хар®у, а женскадија у најразноврснијим позама, које одају немарност и чулност, изводи своје песме. Сви су се они чврсто један уз другог прибили и образују један чврст ланац. Све до у огромну даљину одјекује иесма из разјапљених њихових уста. Радознало извирују позади нреплашени морски старци. Беклин је ретко кад давао имена својим сликама. То су увек чииили други. Кад су га упитали, како да даду име овој слики, рекао је „Тингл-тангл на води." Не мање су дражесне и копнене идиле Беклинова света. То је онај иети свет, који смо сретали до сада. Његова чулност не облачи се у вео већ се показује у јасној светлости дапа. Осећања његова и иистинкти његови ноказују се у слободи, којо.ј култура није поставила никаке границе. Све је код њега јога сирово и необрађено, као и ма-јка му природа. Овај свет је тако лепо насликан у његовој слободи. у његовој еензуалности, у нриродном и идилском животу његовом. Фауни вребају Дијану. Дијана сиава у .једном гају: бело светло женско тело у нрироди, која се купа у величанственим бојама. На њој лак, етерични вео — еенка од одела. Тамо врело сунце овде свежа хладовина, да човек. чисто осећа, како се прпјатно овде спава. Лак поветарац, грање шумори. Двеће и разнобојно камење. Ова дубоко дигае на отворена уета. На њу су наигали Фауни. Они су се успузали на гомилу сругаеног камења, чупави, мрки,

— 343 —

г