Нова искра

- 329 —

— Ако господин хоћо, рече чувар парка, да се потруди да нође лево, кроз алеју од липа, не далеко у грабовој шумици, наћи ће Госпођу Вилер и њеиу децу . . . Или господин можда жели да. га пријавим ?. . . — Не не.. . хвала! . . . И најлак пођох кроз хладовиту тишину великих дрвета, мучећи свој мозак именом: Госпође Вилер. Госпођа Вилер! То ми је име познато. Госпођа Билер ?... Сећам се једне Госпође Вилер, коју сам пре две године, сретао у салонима мог учитеља, доктора Франшарда, великог специјалисге за нервне болести. Али њена слика коју сам хтео да представим себи остајала ми је нејасна.

И тако мучећи се да изазовем њену слику, и не примећујући бејах ушао у алеју од липа; и глас који чух; ,/Јаорђе, немој да се умориш, дете моје!" учини, те се на једанпут сетих слике траженог лица. Заиста, то је била она иста Госпођа Вилер, коју еам иознавао. Жена од тридесет година, неизмерно милог и доброг погледа, са завојима већ седе косе преко слепих очију. Чим ме спази, познаде ме и приђе пруживши ми руку: - Доктор Канзал! . . . ах! баш се радујем што сте дошли да се овде настаните! . . . Истина саможиво је од мене кад то кажем, пошто вас је доктор Франшар, који вас много воли, спремао за Париз. Али мени је тако нотребан доктор и нријатељ за моју децу, да ћете ме

извинити, у толико пре, што знате да то говори мајка!... Ви ћете бити наш нријатељ, је л' те ? . . . Ја сам је пажљиво посматрао. — Сигурно налазите да, сам се јако променила од како ми је муж умро . . . — Да, чуо сам за вашу несрећу! . . . — Кад би све знали!. . . Али загато ? Своме доктору може се све казати, ,је л' те?... Дубоку рану у срцу носим г. докторе. Ја сам јако волела мога мужа, а видела сам га како умире, исцрпљен, изеден париским животом, грозницом, претераним и разузданим седењем ноћу, задовољствима, напрезањем у раду. Влдела сам га како је умро готово луд, паралитичан. Имам двоје деце,

и једнако уображавам да и они имају клицу очеве болести. Вар то није ужасно ?.. . Ах, непрестано мн је та мисао у глави, зар то није страшио мучеништво! У то нам се приближише два малишана. — Ето мога блага докторе!... Јован има шест година, а Ђорђе четири ... Је л' те да су бледи ?. . . Бојим се да им по неки пут нисам досадна својим бригама и препорукама. Госпођа Вилер узе их обоје и љубљаше их. — Ах! узвикну, они никад неће отићи у Париз, никад у ту нровалију, која ми је њиховог оца прогутала... Ми смо овде већ осамнајест месеци, од како је Г. Вилер умро! . . . Гастиће нред мојим очима, поред мене, на чистом ваздуху, ту у иољу, а после . . . после ће путовати,