Нова искра

— 365 —

— Па шта је било даљс, дедице? упита он на нослетку. — Даље? Несрећа! — туробно одговори деда Госиодарица наша носгаде у часу какву је никад не видесмо. Побледе у тренутку, затресе се, а залогај нрасећине, гато га је тада јела, застаде јој у грлу, а на усне јој пена се иојави. Залуна ногама, а варнице јој, рекао би, ударише из очију, а танке ноздрве почеше се ширити...

„А! вели: на то ли сте се решили ! Хоћете своју вољу? Зар онда кад код мене ни псето нема своје воље? Чули сте о мојој намери, па сад хоћете да јој се противите!. .. А давпо се, велиш, пазите ? а ? Ко вам је допустио да се пазите ? Али ја ћу вама показати како је то кад хоћете своју вољу. Показаћу вам! . .. Пре свега — вуците их обоје у гаталу, па на батине док им се душа чује!" — На такав празник? — уплагаепим и дрхтавим гласом упита Васиљко.

— Ех гата нразник! То није јога нигата. Ћути и слушај... Велика је злоба људска! У једном човеку може бити толико злобе колико је ни десет вукова не могу имати... Дај му само слободу за то... Не бој се љутог звера, јер имаш батину и сикиру, али се бој злобног човека!... И тако моја господарица, Бог нека јој суди, нареди да пас одвуку у шталу где ћемо се нас двоје узајамио тући! Сами су се, вели, пазили, па нек се сад

сами и туку!... И да боме, ја сам морао тући Параску а она мене... Младић девојку, на јога вољену, а девојка младића... Је ли то још ико чуо? Отид, срам и брука! А срце ?.. Ох, и причати је страгано!.. И тако нас, Васиљко мој, поведоше у гаталу... — Од тог проклетог часа никада више не видех своју Параску, а ТроФим као да у земљу пропаде. Говорили су, да их је обоје мучитељка иагаа послала у Москву где јој је син служио у каваљерији. Онде је Трошим целог свог века био кочијаш, а Параска трпела је од њега нај-