Нова искра

— 367 —

Равнодушни као ужас гвоје судбе клете, Ми легимо без радости, без жаљења људи ! «Ми немамо ни светиње, ни гроба, ни храма, Без познања, туге свете, и сећања чедна, По пространству вијемо се! — Гром, муња и тама, То су наша чеда вечна сурова и ледна!* ■ — И одоше. Муња сину с риком у даљини, И расече густу таму што с' роди у ноћи. И чудна се рика лила по бурној пучини Као лава разјарена у безумној злоћи. Вој. П. Бошвакови^.

А Васиљко ее завукао у банков угао, иа дрхтећи и лијући горке сузе иије хтео ни о чему да зна, ништа да чује . .. Целог свога века сећао се приче деда-Мартинове. С руског аревео Р.

О б л а ц и <\АЛ АААЛЛ/У УУ\ЛЛЛЛАЛ Л/УУЧЛЛ У

ром загрми ! — Видик гледам : преко поља равних Шумни ветар слој облака по пучини гони ... И хладне му сузе теку из очију тавних. Као срце моје када вреле сузе рони...

И сурова, мрачна чела, што га муња пали, Они стројно, с грмл>авином, преко поља леге: «Ој облаци, ој путници, о ви шумни вали, «Однесите из туђине осећаје свете.

«До брегова и планина отагдбине моје, Где с Дунавом Сава шуми и Мораве струје, Г де у миру села плодна и градови стоје, Где кб душе за&овољне српске шуме брује!* Ветар хуји. — Они зборе: «0 не плачи дете! Ми немамо отаџбине, ни срца, ни груди:

Сумњива краљица Драгк ристо, ад ти лане послах снимак лика „Костанце Морозини, краљице срнске, супруге Владисављеве", како се чита и у II. Искри бр. 8. (август) стр. 233, и кад ти за тим обећах написати за твој лист чланчић или белешку уз ту слику, мислио оам да ће тај посао ићи доста лако. Што сам међутим ула-