Нова искра

- 354 —

* Дејанови родитељи беху сиромашни, али честити и поштени. — Његов отад Живко Страхињић беше сиромашан обућар крпач, који обављаше свој занат у маленој својој кућици у граду, где је посведневно седео бб шилом и крпио старе ципеле, док његова домаћица надгледаше остале кућевне послове. Још док Дејан беше дете од 5—6 година, донесе му отац неку стару виолину, што је беше купио од некаква цигаиина за пар старих ципела. Кад мали Дејан виде виолину у својим рукама, хтеде полетети од радости. Тај дан беше по њега од неописане радости, па још кад му отац рече да је виолина Дејанова својина, малишановој радосги и срећи ие беше краја. Од тада Дејан не испушташе виолину из својих руку. Из почетка је из ње изводио сухопарне и несносне гласове, да се мајстор-Живко озбиљно покаја, што је унео у кућу „цпгански белај" — како сам говораше; али мало по мало и Дејан се боље познаде са виолином; његови прсгићи изазиваху све одређеније и одређеније тонове, док једнога дана Дејан не изиде пред своје родитеље и стаде нрилично Лепо свирати: „Зец копа репу..." После те песме научио је другу, трећу и тако редом, а кад је пошао у основну школу, већ је знао свирати више лакших песама и игара. Сад већ „цигански белај" не беше тако досадан за Дејанове родитеље и они се чешће драговољно лаћаху кесе и пружаху Дејану новац за жице и осгали прибор. Али кад Дејан пође у школу, баци родитеље своје у велику бригу; јер им се учитељ жаљаше како малишан врло рђаво — готово никако не напредује у школи. Залуд је било и саветовања и претње, па и батина, то ништа не помагаше, јер Дејану школа беше „девета рупа на свирали". Он је све своје слободно време проводио са виолииом, а последица тога била је та, што је већ три разреда редовно понављао, иа и у четвртом не обећаваше да ће боље проћи. То нагна његова оца те умоли учитеља да Дејана и ван школе поучава, за што је морао сиромах мајсгор Живко од све своје сиротиње и ту дати коју пару. Но и то не поможе; јер докле је учитељ причао што из јестаственице, рачунице или граматике, Дејанове мисли беху код виолине. Једном му учитељ зададе да у извесиој речоници нађе подмет и нрирок а Дејан наравно не знађаше, те се беше бацио у премишљање. Најзад се његово лице разведри и он узвикну: — Јесте, тако је ! Сетио сам се? — Но, на дед кажи ми што те питам! — Сасвим је тако! „Кетута" се овако свира, узвикну он и стаде звиждати речеиу игру. Учитељ само слеже раменима; Дејанову оцу рече, да је залудан сваки труд и више није долазио да Дејана поучава, те тако је Дејан морао и четврти разред понављати.

* Најзад како тако Дејана иснисаше из школе, коју учаше осам година. Тада он беше момчић од 16 година и као такав одоциио за изучавање каква заната; али њега то не бацаше у бригу. Ток када је се осетио слободаи од школе и учитеља, својски се предаде виолипи и свираше у њу по цео дан, тако вештачки као какав уметник. Он дакле имађаше готов занат у рукама. Од тада Дејан сгаде свирати и ван свога дома и нрочу се као вешт свирач. Скоро сваке ноћи свирао је по гозбама и пијанкама, а кад је се зором кући враћао, доносио је пуие шпагове новаца и све их предаваше својим родитељима, који се више не брињаху за будућност свога сина, пошто он имађаше у изгледу сјајну будућност. Звук Дејаиове виолине беше нежан и пријатан; он је опијао и заносио слушаоце! Имао сам прилике да слушам свирање признатих уметнича и нећу погрешити ако кажем: да Дејан не беше заосгао иза њих. А још ако томе додате звучан и пријатан глас његов, онда ће вам бити јасно какав беше Дејан. Еад чујете да забрује мекани гласови Дејанове виолине, из чијих жица његови ирсти изводе дрхтаве и тужне тонове, вама се учини да пред вама стоји роб, који тужи за слободом и онлакује срећие дане, о којима сања његова патничка душа .... Но Дејан се не задовољи тиме, што је свирао у своме месту. Ои јо чешће напуштао свој град и винуо се у какав други, где је свирао, а кад би се опет повратио натраг, доносио би знатне суме и предавао их својим родитељима. Једном кад се бавио у Веограду свирао је пред најотменијом госиодом. Тада сам читао новиие, које хваљаху и величаху Дејана, проричући му сјајну будућносг. Тако је Дејан као младић од 20 година зарадио толико да је на место старе и опале родитељско куће, сазидао нову кућицу, на шта је утрошена и последња нара његове уштођевине. Али се Дејан не вајкаше за то, већ говораше: „Нека су моји родитељи само задовољни, а ја ћу своју старост лако осигурати." Дејаново одело беше свагда пово и лепо, иањ је он обраћао највећу пажњу, а беше набавио и врло скупоцену виолину ... Кад стиже за војску узеше га — као јединца у месечаре, а чим је одслужио војску и ноново отпочсо Да свира путујући, деси се наш рат са Бугарима, те и Дејан мораше на граиицу са друговима. Тада Дејан беше леп и сгасит; пуначка округла лица; ватрених као гар црних очију; румених усана и лепих малих бркова. Свагда насмешен и готов да заиева. Пред сами полазак за границу, Дејан је седео са дру говима и веселио их песмом и свирком. Певао је као славуј и свирао свом жесгином, да беше раздрагао своје другове; али кад наступи час растанка, Дејан прекиде свирање, подиже виолину, принесе је устима и сиусти усне на њу. За тим је предаде своме оцу са речима: