Нова искра

— 373

црквица. Ту је ајкула, која јс лицемерно прекрстила пераја и иогледом пуиим побожности посматра проповедника. — У доњем делу слике представљено је дејство проповеди свечеве: у непровидној води морској прождире ајкула мале рибе. VI У тежњи да своје идеје што јасније и што израви. тије искаже у складу линија и боја, сликар мора беспрекидно изналавити подесне начине и прикладна средства. Није само довољно, да он може слободно руковати кичицом, да уме тачно и верно репродуковати природу и предмете у њој. Није довољно, да једио око, које се удуби у његову слику, открије свугде и у свакој појединости сву снагу једне поуздане руке, него оно треба још да осети, како је хладној материји удахнуг топао живот. Оно не треба више да види линије и боје, него карактере и мисли, који говоре као жива бића. Ако се обазремо иа све оно што је Беклии створио, ми се на сваком кораку сретамо са једним стваралачким генијем, који је вечито стварао ново и ново, а иикад се није заморио, нити је клонуо. И ако се слави као творац модерног колоризма, није он инак у третирању својих слика полазио од боје него од нростора. У сликама свих епоха своје делатности он се једино руководио тежњом, да посгигне што је могућно јаче просторно дејство. Покрет простора, дубина простора, просторни ред чиие најзнатнији део студија његових. У беспрекидној тежњи, да у узаном оквиру, који му је стајао на расположењу, даде јасан облик простору, у коме се крећу предмети његових слика, прибегавао је он најоштроумнијим средствима. Огромна висина, на којој кентаури, у дивљој усамљености, огледају своју снагу, постаје тако очигледна, кад се баци ноглед иа сићушне кипарисе, који дубоко доле у долини, шибани буром, повијају своје главе. Према дивовском расту Прометејеву постају и сувише малене стене, наслагане једие иа друге, кад се погледа на она, сасвим доле усађена, маслинова дрвета. Необично фино осећање композиције показује се у свима Беклиновим сликама. Један летимичан поглед дово* љан је да открије све појединости, које тако складно допуњују целипу. Ено како поток, што иротиче кроз ливаду која се смеши, дели слику у два дела и тиме олакшава преглед свих појединости. Он у Јесењим мислима нросеца пољану, иа којој стоји једна женска утонула у мисли, а у Летњем дану жубори кроз сред цветне ливаде. Ено како се у средину ставља мотив, који даје обележје целој слики и тиме се највише истиче оно што треба да привуче пажњу и да олакша преглед простора. (Смрт у истоименој слики; Даадис у Дафнис и Амарилис, Прометеј и др.) Ено како строго симетрична диспозиција слике поступно повлачи поглед са обеју страиа на средину слике. Она је потпуно остварена у Мртвачком острву, где се острво подједнако далеко од ивица слике са обе стране диже у висину; у ЈТесништву и сликарству, где млаз

водоскока сече слику у две потпуно равне половиие у УНа зотпшт кгеое и у слики Вењак. Дубина простора изражена је свугде веома интензивно. Поток својим перспективиим вијугама одводи поглед у дубину. Да би нам се створила илузија дубине, једна алеја растова и платана води у мрак Светога гаја. У другим се сликама пред нашим очима иростиру ћилими, проклечани цвећем: у перспективном помицаљу њиховом даје се представа о томе, како се простор далеко у дубину протеже. На сличне илузије срачуњено је и одсецање слике. Дају се само делови предмета и они треба да потенцирају осећање простора, јер предмет, у слики престављен, постаје мање занимљив због оног што износи, колико због оног тајанственог, што остаје неисказано, а што оантазија има да погоди и да допуни. У слики Ћутање у шуми Беклин даје управо толико од одсечених сгабала, колико је потребно да се изазове импресија једне огромне шуме. Утисак тајанственог и чудноватог још се повећава тиме, што једнорог, који кроз ову шуму иде, допире скоро до саме ивице сдике. И на многим другим сликама оквир дубоко одсеца слику. Хоризоиат је сужен, сведен на најмању меру или сасвим одсграњен. Поглед се више не губи у широком простору, већ безвољно пада на Фигуре, спутане у тако узане границе. Особиту љубав Беклинову према створовима полу-животињским а полу-људским чине разумљивим и преимућства у Форми и у боји, која оваки облици имају изнад нормалних облика. Један рибљи реп, који се прелива у бојама, са извијеним линијама својим, пружао је више уметничких детаља него просте линије човечјих ногу, а то је врло много опредељивало уметпика, да се радије послужи облицима ове врсте. Поменули смо, како је Беклин у третирању својих слика полазио од просгора. Ну да даде облик простору, њему је боја послужила као најмоћније средство. Ваздух, што испуњава простор између предмета и ока, ослабљава зраке иа њихову путу од предмета ка оку. Еоитуре предмета постају или јасие и оштре или нејасие и магловите. У влажном ваздуху Холандије оне ће бити нејасне услед непробојне магле која се у ваздуху вечито креће, а сасвим ће се друкчије показивати у ведром зраку равнице реке Арна, где се линије на пространоме хоризонту јасно оцртавају, а предмети се у прозрачноме ваздуху указују разговетно у свима облицима својим. Варијације боја на једној такој раздаљини предмета од ока, поступни прелази из једне боје у другу, чине најглавнији део студија једнога сликара. Ову ваздушну перспективу знао је Беклин увек представити у ниансама разних тонова боја. У употреби боја издвајају се код Беклина две периоде. Ои је прво био пленериста. Тежња за преФињенијом сликарском репродукцијом природе, нарочито уочљива за XIX век, иалази свој врхуиац у пленеризму. Он даје дејство простора, сликајући ваздух, који овај простор испуњава, а сврха му је, да предмете представи онако, како се показују под пространом површином неба. Немци у плен-