Нова искра

— 875 —

који је у школи редовно сликао карикатуре својих учитеља, а своје вежбанке шарао мухама и науцима, једнога дана постати славан сликар. У манастиру Св. Албана, где породица његова, идуКи за насушнлм хлебом, беше прешла, заустављале би се очи његове, кадгод би их подигао са својих школских књига, на зеленој Рајни, која протицаше испод његових прозора и њене пошумљене обале мамиле би га у слободан зрак. Тада у Базелу не беше никаке јавне уметничке збирке, која би у одређене часове била свакоме приступна. У једном мрачном и тесном одељењу библиотеке висиле су слике Холбајнове, и ту би пред вратима увек чекао мали Арнолд, не би ли био пуштен унутра какав странац, како би са њим заједно ушао. Оио што је ои ту видео могло је колико толико утицати на васпитање његова укуса, јер то беше за оно време велика уметиост. Живоиисна околина вароши морала је много више хране давати Фантазији дечка који се доцније иоказа као ненадмапши пејзажиста. Од Базела почиње романтична долина Рајнска, а три планине: Шварцвалд, Вогези и Јура разноврсним, живописно таласастим, контурама оивичавају хоризонат вароши Базела. Беклин је нарочито у Јури нашао своје прве мотиве. Врхови, провале, стрмене сгене, што се вертикално дижу из раскошних шума, рујине градова, које буде успомено на витешку прошлост, подстицали су јако дечкову Фантазију. У његовој шеснаестој години постала је прва слика у масним бојама: једна дивља провала у стенама, Фантастички обасјана месечином. Напред мрачне силуете неколико јела. Ове насликано у црним, зеленим и белим тоновима. Млади је сликар волео, кад је његова, за девет година млађа, сестра била присутна његовом раду. Кад је слика била готова, упитао је он малу за мишљење о њој. Њен одговор да слика изазива страх, обрадовао је веома младога Арнолда. За њега беше јасно, да је то био успех његов. Веклин је пмао да се бори са снажним предрасудама свога оца, пре него што му би донуштено да 1846. год. избере ДиселдорФ за своје сликарско образовање. У ДиселдорФу остаде он две године код познатог сликара И1ирмера, који у њему опази необичан таленат за боју, па га упути у Белгију и у Париз, куда иђаху на поклоњење сви уметници обдарени Немци, велики мајстори генерације која настајаше. Из овог су доба Беклинови пејзажи суморног карактера, са рујинама на месечини, са буром, јатима гавранова. Ово је појмљиво ка,д се зна, да његова младост пада у најсјајније доба немачке романтике. У Брислу и Антверпену студираше Беклин брижљиво музеје и уметничке збирке. Ту упознаде он старе холандске мајсторе: браћу ван Ајк, Рогјера, Мемлинга, Дирка Боутса, према коме осећаше нарочитих симпатија. У Белгији се задржа две године. Одатле оде у Женеву, а за тим у Париз, где је био сведок Фебруарске револуције, која је на њ оставила врло јаке утиске. Гомила светине, која упаде у Тиљерије, беше и њега тамо повукла. Ну док се у палати Француских краљева светина послужила многим скупоценим стварима, Беклин је као успомену понео ода-

тле само један јеловник. А кад је јунска револуција угушена, морао је он са своје мансардо гледати, како у једио двориште затварају гомилу револуциоиара и једног за другим пушкарају. У јесен 1849. год. дође у Базел, да одговори својој војничкој дужиости, а 1850. год. већ га видимо у Риму, где остаде седам година. На Беклина, који беше хумаиистички образован, учинио је Рим снажне утиске. У њему оживеше успомене на сгародревност класичну, а меланхолична поезија Римске Кампање произведе на њ дубок и неизгладни утисак. Оживеше гајеви п пећине са својим боговима и море са Посејдоном. Он гледаше у својим визијама како песници лугају по гајевима, како витези излазе на авантуре и како Сарацени пљачкају градове на мору. Околина Рима подстаче мпого живље његову ®антазију, него домаћи брегови, сгалио покривеии шумама и воћњацима. Рим беше од пресудиа значаја и за цео живот његов. Ма да је он ту живео сасвим бедно и сиротињски, ма да је по читаве месеце спавао на слами, а хранио се отпацима од поврћа, које је налазио на тржишту, ипак се ожени једном сасвим непознатом девојком, коју беше случајно срео на улици и то само после неколико даиа познанства. То беше сиротица из народа, без иког свог, која му као једини мираз беше донела лепоту своју. Ту је он иашао и друштво у себи сличним уметницима. У непрестаном саобраћају био је ои са пејзажистом Ф. Дребером, скулптором Р. Бегасом и песником П. Хајзом. Ови његови пријатељи стварали су му могућности да своје слике прода. Његови радови из овога бављења у Риму говоре о једноме човеку, који нрви пут поверова својим сопственим очима и одбаци туђе наочари. У сликама се његовим осећа час врео дах Југа, час љупка чар римских пролетњих дана и првог љубавног блаженства. За тим дође Беклин у Базел, јер беше већ почео очајавати, да ћс у Риму моћи изићи иа крај. Овде доби прву већу поруку од иемачког конзула Ведекинда, да му измала зидове трапезарије у Хановеру. С тога се Беклин са породицом пресели у Хановер. За план својих слика изабра ои однос човека према ватри. Високо изнад једиих врата лежи за стене прикована Фигура онога што је даровао културу људском роду. Доцнији Прометеј јако подсећа на ову слику. У осталим сликама, уоквиреним венцима, представио је Беклин рајско стање, у коме човек није још познавао ватру; откриће ватре; благотворну и погубну моћ њену. Рајско стање представљено је у једном нролетњем пејзажу, у чијем свежем зеленилу ливада лежи једна дражесна иимФа: мали јој аморети доносе прво цвеће за венац. На другој страни је представљен предео, који је онустошила суша и непогода. Напред десно једна груна људи сгоји пред ватром, коју је потпалила муња.