Нова искра

■— Докле ли ћемо само ссдсти? — ошТро Проговори дсвојка и брзо устаде. — Седели ма колико, једном сс мора и у дужност ући . . . Топло ми је! .. . Ту оштрим нокретом збади са себс шешир и скиде огртач. Вунена одећа лепо је обухватала њено танко и витко обличје. Белина врата несташно јс била осенчена, малим витицама што остадоше од високо очсшљане косе. Оштром, ванредном проФилу њезина лица више је доликовала тиха замишљеност, него ли она њена нригушена злоћа што јој тако квари израз лица и нарушава чистоту линија. — Чему да их учим ? Да ли знаш ти, мама ? уиита у један мах. — Како : чему ? Наукама . . . колебљиво одговори Зинаида Петровна. — Наукама? А каквим то? Игрању? Ха, ха, ха!... Један, два, три! Један, два, три!... ха, ха, ха! Не,

— Јесам. Па? — Свс је то отишло из главе всћ сутрадан ио исниту ... Ва тим је дошао други живот, без и једне друге књиге. Та у нас, сћ&ге татап, није иикад било књига . . . А ето смо — образовани! . . . Па те питам, чему да их учим кад ја сама ништа не знам? Зинаида Петровна само дубоко уздахну и подиже очи ка таваници. Маничка, поћугавши мало, опет проговори дрском и злобном живахношћу: — Сутра ћу се представити власги . .. — Каквој власти? зачуђено упита мати. — Каквој? Свакој. Овде је све — власт. Тако ми је казао Аркадије Николајевић. Поп је — власт, снахија — власт, кмет — власт, и други којих се не сећам. — То је ужасно! — Шта? То ужасно? Не, није то, него је ужасио што их; ја све, све од реда ирезирем! А од свега је најужасније што ја и себе презирем!

Болница код Ћеле Куле (1878. г.)

II"

•+—ШI ■

учићу их да певају циганско романцс .. . Па да, то ћеш и ти знати? То је прекрасно! Заиосећи на цигански изговор поче певати: Страсни иољуб дај ми сада, Крв циганска ври у њему. . . — Ето, томе их могу научити! А више . . . убиј ме, али ништа више! . . . Томе сте ме само и учили, сћбге татап! — Откуд, Маничка ? Па ти си била у гимназији!... одговори мати.

Седе крај стола, ослони се лактовима, зари лице у шаке и тако остаде све док не уђе Хивра са самоваром и не рече: — Изволите, госпођице, сго је спремљен: самовар ври. III Т>аци су долазили изјутра. Маничка их је обучавала. То је ушло у колосек и вршило се само ио себи, неприметно. Имала је свој програм. Добила га,ЈСЖ^»еадија Николајевића који јој речс: „Ето вам/Јоимтша:

вЕОТ