Нова искра

88 —

Хорусу помодреше усне. Уздрхталом руком баци на земљу едикат о некидању језика ратним заробљеницима. Остаде само. .. заповест о осдобођењу несрећне Веренике... — Стотина... Уз гробну тишину зачу се танат сандала. У дворану утрча архипастиров заступник. Хорус пружи руку. — Чудо! . . узвикну заступник. Великом Рамзи повратило се здравље... Крепак и чио уздигао се из ло-

жнице и хоће да иде у лов, Хорусе, у знак милости позива да те га нратиш. Хорусс управи угашени поглед на Нил, одакле се још видело светлуцање у Вереникиној тамници, и дво крупне, крваве сузе скотрљаше се низ образе. — Зашто ми не одговараш, о Хорусе ?. . — упита зачуђено Рамзов гласник. — Зар ие видиш, да је умро ?. . шапну жалостиво најмудрији лекар из Карнака. 0! како су бедне људске иаде, према изрекама, које Господ Саваот огњеним знацима исписује на небу.. .

-•$ Диетићи (пес|ме у ррози. причј1це, имдреснје)

СДИКЕ С МОРА

3. ЈТожар

^ало које вече да прође без пожара. Само петком увече, уочи суботе, нико не памти да је што горело. Из овога се ласно даје извести да су паљевине дело најмногобројнијега солунскога становништва — Евреја. Ноћ уочи Сиасов-дана. Беше тако око два и по часа по поноћи. Док наједанпут, онде, у близини, пуче нушка. За њом друга, па трећа, и тако редом. Скочих још на прву. Запалих свећу, нриђох нрозору, нодигох застор и опазих како се, тамо негде у правцу наше цркве, горостасан, бакарно-црвени пламен вије у небо. Обукох се на брзу руку и слетех на улицу. Оолун ми још не беше тако познат; пођох онако, на сент. Узгред наиђох на многе људе, и жене, и децу: све се то поиздизало и хита к пожару, не би ли што ућарило. Умешах се међу њих, у гомилу. После нриличног хода стигосмо на место пожара. Пламен већ беше захватио сам кров. Што се за времена могло снасти, то су они са улице однели као своје: у Солуну, ако за раиије ствари не склониш, онда си потпуни погорелац. У зло доба стиже и „ватрогасна чета". Само, ватрогасци пре руше кућу, но што гасе ватру: дугачким чакљама закаче за кров, који је, као и цела кућа, сама дрвенарија, и немилице обарају, руше, ломе. За један час кућа је била са земљом сравњена; за час и по и ватра би то исто учинила. Газда од куће примио је обезбеђење од некога друштва код кога је зграду обезбедио. Онај који је у кући становао, примио је обезбеђење за ствари.

~ т*@)

Ствар врло проста. Газда од куће, у договору са својим кирајџијом, запалио је своју рођену кућу. Он је добио од друштва новац за зграду; други је добио за ствари: ниједан од њих није у штети; шга више, обојица су у добити: страдала су друштва за обезбеђење. А носле дваесгак дана, на месту пожара дизала се, на око, величанствена зграда која временом иеће измаћи судбини своје претходнице.

Солун, 1902.

Велимир Ј. Рајии

ЈБувичкце уло се тихо и стидљиво шапутање. У једноме џбуну беху неколике љубичице које се тихо разговараху. „Зашто прекидаш своје мисли, причај даље, видиш да нас нико не види" рече расцветана љубичица нежном пупољку. — ,, Јест, ја волим", настави пупољак, „ја волим небо: зар не видите да ми је и боја слична њему; волим сунце: та оно ме одржава, оно ме греје; волим птичице, песму волим; и кишицу која ме залева и ветрић који ме расхлађује; ја волим околину блиску и далеку, па и ово трње што се наднело над мојом спуштеном главом, — и њега волим, јер ме чува." Једно срце задрхта, закуца брже и .јаче слушајући све то. „И ја волим" прошапта. „И ја волим. Али је у мојој љубави трње друкчије 16—111—1903. Косара Ст.