Нова искра

— 117 —

то оиа.Ј старац што нре меколшо меееца украде девоЈку, што отиде у сарај иагаи, што приии у аманет од своје кћери невесту својега сииа ... Трипут уђе у одају гдо је Фати-султан, и трипут

из ње иаиђе. Гледа да нема код ње иикога, те да јој сам каже шта се са Шемси-пашом договорио, не би ли га тада погледала, и опростила му што се заборавио, мало погрешио, „као човек"...

(Свршиие се)

У марту

ролеће прохладно несталнога марта, Променљиви дани као твоје ћуди. Ко по оку твоме да ти срце цени Ко IIо свежем јутру о ноћи да суди ?

Студени ме ветар у децембар враћа. Облак небо смрачи ко и твоје лице ; Осећаји моји умиру у души Ко у хладној ноћи прве љубичице. Влад. Станимировиб

Јенералова кћк — Р О (VI А Ј1 напксао К. Ј<. ЈВДКДО

(нАСТАВАк)

ва собичка, столица, сто, постеља — и ја сама. У осталом, пе, писам сама: тамо у изби невољише и уздише некаква старица, по имену Хивра. Цео н0з велжких светлих соба, застирача, гардина, дивана, диванчића, столова, столица, канделабра, слика, ситница, — лепо, угодно, снретно. Каква огромна разлика! „Папа је у кабинету; великим раскошиим ножем од слонове кости са златним украсом (овај нож поклонили су му ОФИцири када је изашао из пређашњег пука) секао је листове тек донесеног војног журнала. Мама у гостинској соби разгледа модне слике; нред њом је кројачица Јегорјева, — питање је о мојој и Дидиној иролећиој одећи. Стара мајка вбзе кружиће за свеће, — то јој је двестачетврти кружић што га везе у животу. Њезин живот као да Јб сав посвећен томе послу: прблази од жуте боје ка ружичастој, од ружичасте ка нлавој уносе довољно разноликости у њезин живот. Ове кружиће поклања за свакогодишњу добротворну лутрију. Осим тога, старамајка чита јутром јеванђеље и моли се Богу. Лида у сали пре-

гледа музикалије, и овог часа седе

да се вежба; а ја одлазим сваком од њих и смејем се без икаква узрока не знам чему, а и сви се они на ме оемејкују. Млађа сам кћи, — маза.

„Ја знам само да њих волим, а ништа друго не знам. Не умем чак ни да се наместим како ваља, јер о томе се увек мама стара. Она врло добро зна, када треба мислити на ново одело, о новој блузи, о бојама што су према моме лицу; шта лепше осенчава контраст између нежно-ружичне боје мојих усана и тамне, густе косе; између нежно-ружичне боје угасито плавих очију и дугих црних трепавица и црних обрва. Мама све то зна и мени није од потребе мислити о том. Никада не мислим шта ћу јести, доручковати, ужинати, присмакати. 0 свему томе мисли старамајчица. Вазда је уверена да сам ја још мала, и ако ми је већ 19 година. „Клавица треба да једе! спремите Клавици какао! Дајте Клавици грожђа!" Хоћеш — нећеш, треба јести и пити, иначе се старамајчица љути. „Ти ме више ие волиш, Клаво!" — рекне и принесе рубац очима. У осталом, у ње нема суза, па за то само шмркће. Доиста, немам ни о чему да мислим. Ако лако озебем, то папа, кад му јутром или вечером љубим обријани образ, види у мојим очима пре него што то сама осетим. „Ти си у ватрици. Детету није добро!" И одмах шаљу брижни позив Семену Андрејевићу, нашем старом доктору. Семен Аидрејевић дотрчи, онипа ми било, тражи да, покажем језик (што никад не урадим без смејања) и отпрати ме у постељу.