Нова искра

— 161 —

Година V

НОБА НСКГА

рвенкастожути зраци источногасунца лагано су се пробијали кроз густи, паучинасти вео јутарње магле, палећи сиежи и прохладни јесењи ваздух изнад себе н иретварајући га у ружичасто нозлаћепи пламен. Оп се ишрио све даље и даље, пздизао горе у висину, остављајући читаву реку свога руменила за собом, све до једног малог растуреног облачка тамо при дну хоризонта који је бно заеељиво бео. На заосталом лишћу, на сволој трави, по жутој кукурузовини блистале су се овде опде сјајне капљице свеже росе која овога јутра беше обилато пала. Одозго, од густог брестовог шумарка, лако је пирио хладан јесењи ветар и дрвеће се полако иијало својим огољеним вр-

$ лроле^а

— (у1нлош п- ћирковиђ

Глигорије С. Шчербина, руски консул у Митровици

ховима и старим тешким крунама. Ноћашњи ветар беше п незаталасаном иростору. још у саму зору престао; киша није вишо падала и по Час брже, час лакше сјајним зрацпма јутарњега супца могао се очекивати тпх иромицаху у његовој души

и леп јесењи дан. Доле у самој равни ширила је свој ток мутна Морава, али не више онако брзо и срдито, већ лагано и мирно, плачући својим ирљавим таласима пусту обалу и остављајући на другој ниској страни непроходни шљунак, песак и муљ. Водоница је стајала мирно и снокојно и сама као да беше утонула у море својих безизразних снова, лако се љуљајући на слабим таласима. Још не беше пуштено њено иросто дрвено коло, иити се унутра окретао њен груби, тешки и округли камен. На пољу пред воденицом, на високом старом балвану, седео је Рајко и гледао у мутне таласе Моравине, како нромичу лагано и стално један за другим. У целом околу владала је сиокојна јутарња тишина и само што је неколико врана узнемиригае дугим једноставним гакањем. Оштро и суморпо одјекну њихов клик у мириом — мутно, али са свим јасно безбројне успомене. И са све-