Нова искра

— 193 —

Београд, јула 1903. год.

Година V.

# проле^а (3) — 1У1Ј4Ј10Ш Ц. ЋЏРЦОВЦЋ —

V „Ах, дадо моја!. . . Ја, ја, шта ћу. .." овом мирном и тешком тренутку, док су ее њене »Од и овамо кћери, оди!.. . Тако . .. Ах, дете. . . лепе очи луниле горким сузама, клопнуше друга Ј ест > Ј ест • • • дај га овамо .. . Још није слаба рука моја. врата, којима се прелазило у воћњак њихових Тако, тако!..." суседа. Цала се трже и погледа

па ту страну. Срде јој ј-: дрхтало и тамо и амо, у велпком страху, између наде и бојазни пред тајанственошћу. Не чекајући дуго, она брзо нређе преко мокре диванане и заусгави се на ниским стененицама. Поглед јој застаде у правцу, од куда ее шум чуо. Тамо пред њом стајала је ниска, погурена прилика неке старе жене: њихова сусетка Марта. Мала, стара жена ситнога лика са крупним борама око слепоочница и шиљатом, у напред јако истакнутом брадом. Знала је Цала своју добру даду, како је иначе звала, на чијим је рукама, одрасла и која је са њиховом кућом дели^а и добро и зло, и радост и жалост. И срце јој по готову стаде, а поглед као да се прикова. И тешким језиком старица једва рече: Јеси ли ти?" „0 дадо!. .. Јеси ли ти, дадо? Вар да ме тако опет видиш ? Ах Боже, Боже велики!"... „Почекај!, кћери!. .. Полако, нолако !... Стара сам и не видим добро".. .

Марија ЂуровиЋа - МарковиЋка, српска добротворка Јеси ли ти, кћери?

„Дадо, дадо, шта ћу ја овде. . . тако сама . . . кад је све мртво и пусто ..." „Ђути, ћути кћери!... Не вређај Господа нашег... Његова воља !. . . Уморна си, је ли ? Јест, јесг, далек је и тежак пут био . . . Ајде напред! Тако; отвори врата!... Много ти шта имам рећи." Оне уђоше унутра. У соби стајаше све као и некада. Еао да је живот ире краткога времена нресгао и онај који је отишао као да ће се скоро вратити. То ублажи у неколико онај јад што га она осети први пут прекорачивши преко прага. У углу стајала је славска икона. Још се белео танки убрус пред њом, још је мирисала кита сасушенога босиљка . . . И давно сакупљени бол и јад и невоља обузеше и душу и срце. И Цала осети у себи еилну жељу да покајнички клекне пред великим и силним Богом, да јој се и душа и она сва претвори у једно једино велико и снажно кајање и понизно и ропко зажуди за новом везом живота и будућности после толико јада и плача ... И клечећи пред старом потамнелом иконом, њена се душа гу-