Нова искра

— 289 —

„Старамајчица, коју сам увек замишљала како седи у наслоњачи и везе, дошла је, како сама вели, до своје мете. Лежи у постељи а Оемен Андрејевић вели, да ће нас оставити данас-сутра. .. Не зна се од чега болује, проето старост, „мета". Старамајчица је заспала и у сну умрла. . . „Неугодап ми је живот у нашем богатом стану, неугодан јер ништа не волим. Отарамајчица ме је по мало и разумевала, али мама и отац ... Зар њима да кажем шта је у мојој души ? Не, читава је провала између нас... Седим на дивану у гостииској соби, сама самцита. Сутоп. Вагледала сам се, а не знам у шта. Чујем тихи разговор у кабинету: „Шга је то с нашим дететом? Не можепг је познати! Вене, бледи; туђи се... Семен Андре-

дође ретко кад. Шетам по врту, идем по пољима, залазим у шуму, радим све оно што сам пређе с Лидом радила, када смо били овде; али је у души мојој пређашња хладноћа, и све ми се чини да ме нешто очекује, нешто што морам учинити. Старам се да мислим о оцу, о мами, да мислим о њима с поштовањем и с љубављу, али чим се сетим Лиде, у мени се буде нчпријатељски осећаји према њима... Оећам се и кнеза, али са презирањем. „Почињем осећати да мој живот није ни по чему радост за меие. Каква радост, кад никога не волиш! Понекад ми дође и мисао да се нема ни због чега живети. Мама ме гледа тужним очима и видим како је забринута. — „Шта је то с тобом, дете моје ?" пита ме с пуно љубави, а ја ћутим и не водећи рачуна о њеним

јевић наваљује да је одведемо ма куд у Италију ... Треба похитати ..." „Ја не ћу у Италију. У моме сећању јасно и разговетно понављају се речи покојне старамајчице: „Ако хоћеш да волиш човека — учини ма што за њега . . . Осетићеш да не живиш узалуд, него да си некоме макар од најмање користи". Али кога да волим? Шта ја могу да учиним човеку, када не знам ни где је он и кад ништа не умем? „Због очевих послова не отидосмо у Италију. Ја и мама проводисмо лето на Рјазанском имању. Папа нам

осећајима. „Размишљам о оном што ми је говорила старамајчица. И доиста, до данас нисам никоме никаква добра учинила! Та ево све до сада ја сам само злобна и ништа друго. „ . . . Мама је у ужасу. Отишла сам по ручку ^де шетам, али се ни у вече нисам вратила. Прође чај, про!>° вечера — у-'кући забринутост: прегледаше свугде, послаше људе у врт, у шуму, поред реке; чак су помишљали да ће, може бити, наћи мој трун. Мама је плакала, очајавала, падала на колена пред иконом.