Нова искра

- 260 —

— Како то мислиш, куме! — Море видиш ли ти, брате си ми мој! иа стаде кум куму на прсге ређати ко су код нас први људи. Ето: Ео ти је први војсковођа? Карађорђе — неписмен; ко први наш дипломата ? Књаз Милош — иеписмен ; ко ирви филозоф наш ? Доситије — без матуре и он; ко нрви филолог? Вук КараџиК — свршио универзитет крај коза и јарића; први Финансијер наш, ко испадо? Дамјан ииљар — неписиен тако рећи, иешколован човек... Воспит'о се у Еараматин обор, што рекли... — Факт! Готово му тако дође! вели кум замишљено. Видиш мени то никад не би пало на памет ! Са свим тако !... —- Па шта је то, бре брате?! На за што ми овда трошимо на те школе... Шта је? Еако му јо то? Еако му то долази!? раздера се кум па оде у свађу. Вагрејала га тема разговора п он устаде, па пође не зна ни сам куд, али трамвај дрмну и он паде на визави-бабу. Извинте! рече и врати се на своје сгдиште. — Чудна ствар, заиста! вели кум а по челу му се накупиле боре од ових нових и оригиналних кумових мисли. — И бре шиљи га у Немачку, у Француску, у Тунгузију, — и куда не! И од таких ништа! „Мартпн у Загреб — Мартин из Загреба!"... А дошао један прост човек, један Дамјан, једаи ииљар, пиљар, брате слатки, — па гле шта учини! — Еако, човече! вели кум и уздахну. — Гледам ономад, — десио се тамо — па чисто не верујем својим рођеним, куме, очима. Једно чудо! Бога ми ти кажем!... Имали заседање, одборску еедницу. Дамјан он председник, а одборници све одаџије из разних мииистарстава — сво гране управне, тако рећи, заступљепе!... Па како само руководи, чова, стварл, и дсбатом како уиравља... Ео један из иарламента. Васео па заседава ко Биконсфилд . Они дебатују, заграје, дигну галаму а оп само зазвопи, а они да се иосатиру; поскачу са столица, иолене цигаре уз дувар — па полете вратима а ко прозору. А он им виче: „Еуд сте бре иагли, ћорче ниједне. Их, мајку му! Ама зар не можете ни један черек сата да будете господа и одборници ?!" (А они знаш, јадни, заборавили се; мисле да су у предсобљу, па их господин министер или ше® зове... Толико им оно звонце зорта дало, и у крв прешло!) — Има, има то код нас, куме, у нашем иароду, вели кум. Еад треба, кад му дође време, па призорти онако жестоко, — а оио, нађе се!... Нађе, куме... Наслагано то стоји ка' на неком стоваришту великом; ка' у магацину куме. Само нико не зна да има то. Избаци од некуд овај гурави народ по једног великог човека, као сад наприлику што добисмо истога Дамјана!... Има, има, куме!... Избаци народ овај несрећни понешто — па се све чудиш откуд га избаци!... — Па онда, ено, ајде да не спомињемо оиог Теслу, он је и онако школоваи, а боље да није, —• наставља

раздрагани кум, поносит што је изабрао тему у којој ће моћи много новога и оригиналног свога казати — него ено узми оиога Јагодинца што је измислио неке чизме па иде по води к'о ја и ти по тротоару! Не укваси кажу ни сво штикле, само мало ђонове. Ишао још Бог те пита кад по води Христос и Свети Никола и нико више, ту и тутило, па и то нричају иоиови, али ово сад забележила штамиа\... Све новине донеле —- ја како! Толики се, бре, мучили и шта нису радили да измисле а оно упалило нашем Јагодинцу, — онет неком, кажу, нешколованом. Па опет ономад читам у неким нашим новинама за неког глумца, заборавио сам му име. Онкладно бих се у шта хоћеш да ни он није ништа свршио; јер да је свршио не би отишао у глумце!... — Па шта је урадио ? — Ех, шта је урадио. Еад ти кажем, зачудићеш се. То ти ни у сну не би дошло, ии мени ни теби, куме, и ако те знам да си јешан као и сам што сам. Измислио човек справу или машину за кљукање гусака и ћурака и томе подобнога. Шта је тај свршио ? Ваљда технику! Него лепо засео човек — и уналило му! Добио патент, прославио срнско име, — и сад ће постати богат и срећан човек, а неће чекати двадесет шести ка' ови школовани слепци... — Е, ето, ко је њега учио! И откуд он да надне на ту мисао! повлађује кум куму. Е, али тако! Што оно мало час ти рече: Јави се то, избаци овај народ, кад му је земан и вакат, избаци тек по једнога или двојицу великих људи. Тачно! Тачно куме, са свим тачно ! одобрава кум куму. — Море, не молсемо ми, куме, пропасти!... Не можемо! Ја само то кажем... Еакав СанстеФански и Берлински конгрес, каквн бакрачи!... — Не можемо... Јок џанум! потврђује кум. И ја то кажем. Поган смо ми народ!!... -—- Ама то је оно што ја — ако се, куме, соћаш — увек кажем: Дајте, брате, овамо нописмене и нешколоване!... Оне што су ову земљу и ослободили... Шта мислиш! А зар не би боље било место ових доктора да нозовемо њега, њега брате, па да му кажемо: Деде, брате Дамјане, наше су Финансије да Бог сачува! Него гледај; па дако ти што могаднеш. Ама немој молим те и ти онако високоучено, него како ти је Бог дао памети па сас онај твој часловац... и сас трешњеви топови... — Тачно! одобрава кум. У том стижо и стаде трамвај, и ми се почесмо силазити. — Па бих ја њега за министра и Финанцијо и нривреде! И видиш ти, море, чуда, где све три партије нођоше за њим!!!... Њему, њему, брате дај, — на да нас види Бог!... Заврши кум, и оба се кума вичући једнако: Тачно, тачно! упутише Цигланама, бабе гробљу, а ја Гинићу... С Ц.