Нова искра

иати. Тек седоћи дуго тако украј тоиле пећи, њему се спага и мир поново почеше враћати и он осети извесну врету угодности као човек изгубљен и залутали кад поново чује глас људски. А Цала се задовољи да кришом погледа у његов јадни и бедни изглед. Јер од суерета горе у воћњаку и после неколико летимичних виђоња код чике, она не бејаше више с њим. С тога јој и дође тешко сада видећи његово болом испивено лице. „Због чега ли он страда?" иомисли у себи. С друге стране пије знала шта ће да мисли о његову та-ко доцном доласку. „Ако га је когод опазио ?" Њу пресече нешто хладно као лед преко срца. Ах, збиља, он и сам није приметио да је ноћ већ у велико. Свему јо томе крив онај Марко Мијатов. Њему је морао ићи због трапа на његовим колима. Задржао се, истина, тамо дуже, али уз пут је хтео да и к њој сврати. Они се тако ретко виђају. Он једва ако сиђе доле до села, а и чика је у последње време некако тако чудноват. Мора му просто речи вадити, ако хоће да чује штогод. Рајко ни сам не знађаше, како се овај изговор нађе на његовим устима. ,/Гако далеко већ!" помисли ои у себи. Па ипак он осети чудно задовољство да пред њом прикрије сав бол свој. Није хтео пред њом отворати своје срцо. Она је и без тога имала доста да сноси. Зашто би, најзад, морала знати како са њим стоји. А да с њим није све у роду, он је још одавна знао. „Долази ли Марта чешће?" упита он. „0, да како! Она је по готову свакога дана овдо. Још да ње није, зло! Десна рука, друкчије се не може роћи." „Али од осталих нико?" „Како мислиш то ?" „Мислим.... за цело од суседа?" „Ах тако0, није сад рђаво као што је било у иочетку; није истина ни све у реду, али бољему се не може ни надати. У осталом, мени је понеки пут све тако право, да се и сама чудим." Они поново ућуташе. Цала је и даље седела покрај светлости за својим послом. Дубоко нагнувши главу над везом, могао се видети њен бео и снажан врат, по коме беху овде онде прснули меки праменови њене црне косе. Рајко окрете поглед на другу страну и упита је о нечему са свим равнодушном. „Како она живи ? Ах, Госноде, тешко је то рећи!..." отпоче поново Цала и вез издиже више према светлоста. — „Најзад ваља помислити да после рђавога дана још и гори може доћи. Али зато је посао ту, а у њему се онда све заборави Има рада довољно — до Божића ни да стане... Хвала Господу и добрим људима! Попадија и стара учитељка кажу да неће бити рђаво, а попа се смиловао и нијо хтео да ме одгурне. Шта више, чак .је дао да му и руку пољубим „Погрешила си, истина, кћери; али ко данас не греши?... Само Господ наш има право да суди, а ми смо ту да ћутимо и да слушамо..."

Она ућута. „Ах, овај ситни вез. Очи тако умара и чини сањивим." Она подиже главу и руком иређе преко уморених капака. Затим опет прихвати иглу и саже со изнад веза. „Ништа о њему да чујеш?" упита изненада Рајко. Она махну главом. „Још ништа! Али тако неће дуго трајати. 0, знам ја њега добро!... Није он тај, што ће се од .једном свега оканути... Још ће доћи ои и још ћу ја имати да патим... Дао би Бог, да је овде свему почетак и крај!" Рајко стиште обрве. А Цала, не подижући главе, говораше даље, с муком, испрекидаио. „Сачувај ме, Господе, и сахрани!... Али то би било сграшно !... Кад само помислим ... не, не !..." Она тешко и дубоко уздахну. — „Зашто је младост тако луда, да и последњем нечовеку толико верује?... Да ли само зато, да страдање буде после јаче, да бол још више заболи?... Ах, тешко је то, Рајко, тешко!... Моје муке прелазе кадшто преко моје снаге ... Плачи и кај се по вас дуги дан, па ипак ми је на срцу тако, да бих саму себе могла уништити. „Не греши душе, Цало!" рече Рајко, само да би штогод казао. „Ти и сувише претерујеш." „Да покајем, да покајем — то је било све што сам хтела! С пеполом на глави и с трњом у целом телу... И душе ми, тако сам и чинила. Тако ме тишти, тако ме растрже моја рођена савест, да ни једног чистог д§ла иије више на мени... А сама себи изгледам тако јадна, тако понижена:... Узвикнула бих кадшто да и само небо чује, да ме нико не погледа, јер чини ми се и сам поглод њихов постаће нечист и прљав... Ах, Господе мој!..." Један дрхтај бола и јада пређе преко њезина лица, које нод утицајем невољо као да беше дошло још веће и блеђе. — То није било више лице младе и снажне девојке, са којег радосг и снага трепте, не, то бешо лице Богородично, мршаво и болом избраздано. А он сеђаше ту, иокрај ње, и сам саломљен и уништен; сит и сама себе и свога живота. И слушајући речи њене самооптужбе, у њему самом као да се кидало комад по комад његова рођеног срца, као да се све губило исиред његових очију и само се отварао дубок, бескрајио дубок и мрачан амбис, чија ће пусгош од једном и брзо све прогутати. Цала се подиже и са стола прихвати нову кануру вунице. Рајко не имађаше снаге да свој поглед на њој заустави. „Понекад пак помислим, зашто се бранити од онога чиме те судба обдари?" настави Цала даље. — „Има и других људи које несрећа дави... Погледај на њих !... Па онда, ипак има и добрих људи који ти и благу реч рекну.. . Ето и попе и поиадије, и старе учитељке, ту је и дада са чиком... сви су они тако добри према мени али, али сав јад остаје и лежи иа срцу и

I • : -7Јр