Нова искра

313 -

Маничка заспи или када се учини да спава. Ако је налољу непролазно блатиште или ако удари мећава, те мора остати код куће, онда раније леже. Ови неугодни односи почеше између матере и кћери без припремања, неопазно, као уступање једне стране према другој. Без овога као да не би могле заједно живети. Да, то јс прелазно доба. Много је дана прошло већ од оног времена када је Маничка била н& гробу Клаудије Антоновне. Тада је осетила снаге у себи, као да јој нова моћ испунила груди; тада је много премишљала и дошла до уверења да вреди живети, само ако можеш ма ком бити од користи. У глави јој се непрестано понављало: „чувајте белокосог малишу!", — те јој се чак чинило као да је то најпотребније, као да је сва суштина чувати и пазити „белокосог малишу". Размишљала је Маничка о питању: за гато јој то тако изгледа? Па је овако решила: „За то гато му је Клаудија Антоновна обећала да неће умрети, па је ипак умрла. И за то још, што је увредила тог малишу." И увек, кадгод би била на часу, погл^дала је белокосог малишу и давала себи поштену реч — да ће обратити пажњу на њега. Пре свега потребно је испунити молбу Клаудије Антоновне. Баш кад се на то бпла решила, ученици су се разилазили, па је и белокоси Мишка пошао с њима. „Па зар је то тако тешко? Зар се и за то тражи одважносги, карактера?" И баш када су ученици полазили, она задржа Мишку: — Чекај, немој ићи! Мигака је погледа преплагаеним погледом. Налазећи код ње, већ нрвих дана, суровост место милогате, злобу и огатрину, он је почео према њој осећати страх, непобедни страх, који га није остављао ни доцније, чак ни онда када је Маничка била сасвим престала да се љути на ученике и када је престала са кажњавањем. Он је био само онда миран када га је учитељица заборављала и када није на њ обраћала пажње. Чим би га погледала — дрхтао је и бледео. Мигака је био веома ружан. Несразмерно велика глава на кратком и мршавом трупу, нос мален као пуце какво, уста широка — на округлом лицу. Одећа му је била од самих закрпа, а била је поклон од Клаудије Антоновне, што га је тисућу пута обнављала Мигакина мати. Белокоси Мигака није показивао ни у учењу ма каквих способности, све је примао са натегом и заостајао је иза свих. Једном речи, то је било створењо које је и сам Бог у свему увредио. Малиша је стајао пред њом и гледао у под. — Ти немаш оца? Оамо матер? — унита Маничка пријатељски. Он ћути. — За што ми не одговараш? Јамачно ти јо хладно у том оделу? Хоћега ли друго, ново?

Мигака је непрестано глодао у под и ћутао. Лице му је бледело. — Дођи сутра к мени... Разговорићомо се и даћу ти друго одело... Хоћега ли доћи? Загато ћутиш? Јеси ли одлазио Клаудији Антоновној ? Ти си је волео ? Малиша накриви уста, носом снажно удахну неколико пута ваздуха, а сузе му потекогае из очију. Сав је дрхтао. — Како си осетљив! — Маничка пружи руку према њему да га помилује по глави и к себи привуче, али малигаа се изви у сграну као да му је претила каква опасност. Девојка побледе, у очима јој засија пламен, веома сличан ономе гато је у ње избијао у тренуцима гнева и љутње. — Одлази!... рече му одсечно. Малигаа брзо изиде из собе и појури трком преко улице. Маничка седе за сто, спусти главу на шаке и тако дуго остаде. Нису оне варнице узалуд избиле у њеним

очима: у грудма јој се опет пробуди злбћа. Ето, она је искрено хтела да се заузме за тога малигау, па је и почела. А за гато се он окреће од ње? Је ли она тако сграгана, тако несимпатична ? Не одговара на њезина питања, упорно ћути, али за то само гато је глуп. То се може опростити. Али му се не може опростити, гато је рука њена, кад га је хтела помиловати, остала у ваздуху. То је већ увреда. Глупо, прљаво дериште, па да то учини њој, Манички! И баш то глупо, прљаво деригате испречило се испред ње, и због тога сад не може даље поћи, не може ни један корак учинити. Устаде, па ставивгаи руке на затиљак, протегли се. „Данас сам глупа! — поаисли мирно. Због чега сам се узбудила ? Због дивљачића! Па то је сасвим природно: ја сам га уплагаила; ја сам га псовала, кажњавала, за то ме се и боји. Па? Да му се оправдам? Да му кажем: опрости, ја сам те увредила! Од сада ћу те волети и мазити! — Било би глуно... Може и боз тога бити."

КОСАЧИ У ДРОБЊАКУ