Нова искра

'296

№ о з

ада сутон слази са висина плави', Кад последњи сјајни зрачак затрепери, Кад исплива месец, у тихој вечери, Твоја мила слика преда мном се јави : Ја на тебе мислим... И у ноћ, дубоко, Занесу ме лепи, али лажни снови; Моја душа, тада, у радости плови : Упијам у тебе, срећан, своје око... И ја тебе видим увек, увек исту: Сјајним плаштом јаве сан се заогрне, С тужном чежњом гледам твоје очи дрне, Очи што одају душу нежну, чисту.

Дивни, лажни снови, зар бежите веће? О, чекните мало, та ја много страдам... Ја се у вас уздам, ја се у вас надам: Ви сте само извор моје тужне среће. Ја и сада срећан поред песме бивам... А кад јава дође, знам, опет ћу страдат', У страдању томе срећи ћу се надат' Чекајући сутон да о теби снивам. В ЕХЛ . Ј. Р АЈИТ^.

АЛКЕ С Т А )\нтичка драма у три чкна, са прологом, по €вриппду прерадко Д. "риволе

Л И Ц А:

ДполОН Танатое Краљ Лдметое Длкеета, његова жена Еумелое, њихов син Н>и*ова кћи Ферее, Адметосов отац ХераКлее коровођ Други коровођ

Црви аед Друт аед Камефора Глаеник «Једиа мајка еа дететом Једаи енромашак Први елуга Други елуга Служавка

Лролог Аиолон (сам). Адметосов дворче, у божанству своме Некад стада чувах у околу твоме. Та срамота беше дар Зевсова чина, Кад ми варвар уби Асклепија сина. Да осветим дете, за гнев да ми чују Ја циклопе побих што му муње кују! Зевс, отац божански, увређен се трже И с Олимпа светлог збаци ме и сврже. И ко Бог под казном, охол с тога јада, Да сачувам живот, газди чувах стада, Говеда и овце, крзно неизмерно. Његов дом до данас штитио сам верно. Несрећни Адметос правичношћу сија, Па га за то волим, јер сам такав и ја. Смрт га обележи сред младости жарке, Ал'га спасох лажућ' судбину и парке. Говорах о њему богињама мрачним ТТТто владају Стиксом, сенкама безрачним. Израдих да бедни у Хадес не дође, Ако други у смрт место њега пође.

Ал' ни његов отац ком се живот гаси, Ни његова мајка (већ јој седе власи), Нити ико хтеде да замени њега (Старци мисле да су трајнији од свега!) Само је Алкеста, дража му од свега, Обећала живот жртвоват' за њега. Самртнички слабу сад Адметос води Заступницу своју, и са њоме ходи По немој дворани. Већ јој тамне очи. Ал' треба да идем, јер смрт када рочи, За Богове није на том месту бити. 0 сироти доме! (Са. дна позорнице упази Танатос) Већ овамо хити Бог ледене смрти, Танатос ругбба. Ужасни љубавник у речено доба Долази да љубу од мужа одведе! II ПОЈАВА Аполон и Танатос Танатос Ти си, Фоибосе ? А шта овде хтеде ? Кога чекаш? Аиолон Ону што се с душом бори. Танатос И увек ми сметаш! Шта ћеш овде ? Збори! Што лук собом носиш и те стреле хучне? Аиолон Ти знаш, Бог сам лука и тетиве звучне! Па носим га да ме попггују и знају.