Нова искра

— 321 —

С лроде^а 1У1ИЈТОШ п. ЂИРКОВИ"^

(7)

XI.

ила је дакде сама, потпуно сама. Последња спона, што је н.ен живот са Митром још спајала, била је прекинута. Сад је и од ње била ослобођена. Јер и нехотице, милујући дете своје, она беше принуђена да мисли на далекога оца, који се у широком свету, Бог зна где, беше изгубио. Али већ први тренуци, кад свест поново дође, она осети сву празнипу новога, положаја, сву горчину тешких, дугих часова самоће и усамљености. Ва живота детињег ипак је било некога ту, коме је она могла отворити сву бедну душу своју, на кога су се односиле све топле речи милоште и љубави напуштене матере. У поеледње доба она се беше у неколико измирила са својом судбином; несрећи се крила не могу подсећи и под њеиим сталним утицајем човек најзад успе да приклони своју главу и мирно узме све оно што му време и нрилике донесу. И пајмекше и најосетљивије срце отврдне временом под теретом невољних дана. Али смрћу детињом све се беше ноново изменило. Друга и нова опасност била је опет на месту: мир душевни и снага отпору, које она са. тако тешком муком беше задобила, поново је оставише и она се сад нађе у положају, чије су невоље покадшто прелазиле границе човечје издржљивости. Она се већ једном налазила у овоме положају: онда кад је њена љубав заузела онај тако неочекивани и несрећни обрт. Сад та опасност поново дође. У жалосној осами пуној јада и тежине опет и са снагом избија силни иагон мислима својим лутати, јадиковати и тужити. Оад пак наиђе ова опасност нреко слабе жене, чија је душа била са свим уморна, огорчена и потпуно у очајању. Само док је онда насмејано лице детиње било у стању да јој мрачни поглед разведри и тужно лице ра-

згали, морало је сада све пасти на њену главу, ко,]а уморна идући за током немирних мисли све се више подавала утицају несреће своје. Сва та промена на њој није могла остати неопажена ни чики ни Марти. И док се Марта свом снагом свога болећивога срца трудила, да јој убитачне мисли одврати од последњих догађаја, дотле би чика махнуо само главом, не знајући ни сам шта на све то ваља рећи, а јога мање нредузети. Внао је да тако не сме остати, па ипак, док се његова ситиа глава бавила тиме, на који ће начип све то друкчије окренути, дан је пролазио за даном и у целој ствари није се могла приметити никаква измена. „Страх ме је за њу!" рече му Марта једнога дана догаавши од Цале. „Тако не иде више. Ни речи ни савети овде не помажу. Говорим јој сваки у Бога дан, а она или ће отворити уста или не. Не можега јој вигае ни гласа чути. Ах, Господе пага, како ме тигати несрећа њена као моЈе рођено да је." „То је оно гато и ја не разумем", одговори Микица. „Годило се, па ће и умрети. Господња је воља то, и према њој ми смо сви еамо ситни црви. Али веруј, она нема повода да толико јадује," Марта га ногледа питајући. „Зар није тако? — Опрости ми, Господе, што овако стар грешим дугае своје, али гата би било од онога црва! Било је дете невино, али године пролазе, и младост би знала најзад ко је и гата је. И онда, куда би ? — Да свет и на њега пружи и укаже прстом као што је и на матер викао? Можда би једнога дана дочекала јога да се п оно на њу баци последњим каменом. Веруј ми, много .је боље и за њу и за њега што се све тако свршило. 'Гешко је, истина, али шта се на свету не нреболи? —