Нова искра

оиа, је већ мртва и само јој оетаје да изврши Формалност. Уираво, оиа је била мртва још онда када је дошла у Марловку и када је прочитала исповест Елаудије Антоновне! Још је тада осетила да се узвисила над својом прошлошћу и да јој се више не може новратити, али је та прошлост од таквог утицаја на њу да је сад без сваке подобности за буди што боље. Слушала, је размишљања о самоубицама. Једни су говорили да је то — малодушност, бескарактерност, страх од живота, плашљивост; други су, на против, тврдили да је потребан необично силан карактер да би се могло свршити са собом. Она сад види да за то не треба ни карактера ии малодушности. Човек осећа свим својим бићем да је већ мртав, неугодно му је међу живима, и он извршује само једну Формалност. На парохову дому отворише се врата и из њих изиде весело, говорљиво друштво. — Ех, дивна ноћ! — ускликну Сутугин својим звучним, младим гласом. — А не иде ми се кући! Уморио сам се, наиграо! — А куда ћеш? Преноћи код мене! — предлаже спахија. •— Не, захваљујем лепо! Успаваћу се, па се бојим задоцнићу на службу. — Нећеш се успавати! Ја ћу сутра пре зоре у град... Послали су ми пар свиња од гро®а Штипена... — И мени се не спава, не бих ни да лежем, — тако је чудно дивно! с осећајем изговори Зинаида Петровна. — А како би било — умеша се попина кћи у разговор — кад бисмо пошли речици, па онде да седимо ? Певаћемо што: Сутугин бас а ја дискант. — Врло добро! — Не, знате шта? поче Сутугин. Сад је дивно у степи. Ваздух — дивота! Хајде да упрегнем коња у своје двоколице па да вас провозам!.. А? — Али је у њима места само за двоје. — Па, шта је с тим? По реду! Прво ћемо госпођу попадију, па онда Винаиду Петровну, па Софију Семеновну. — Врло добро! Сутугин се изгуби, — требало је да унрегне коња. — Хтела бих да знам, има ли човека који би сада смео да сам прошета по гробљу ? — помало сентиментално упита попина ћерка. — Можда би се и нашао, али ја нисам тај! одлучиим гласом одговори спахија. А ког бих врага и тражио ноћу но гробљу? — Ах, ала сте ви плашљивац! Нисам се надала! — добаци Зинаида Петровна,. — Ја сам имала једног нознаника, неког Љаског, који је, верујте, био у стању да иде куд год хоћете... — Плашљивац! Реците, молим! Ала је храбра! увређеним гласом одговори спахија. А ви, Винаида Петровна, да ли бисте ви пошли? — Ја? Ја сам жена, то је друга сгвар!

— Но, а ја сам човек па опет ие бих пошао. И ја то не сматрам за плашљивост. Ја не верујем да покојници устају из гробова, али је сам осећај просто непријатан, и то је све! Друштво ућута, јамачно под утицајем разговора о мртвацима. По.јави се Сутугин. — Ево, готово је! На вас је ред, госпођо попадијо! Хајдемо! — узвикну. — Не, ја ћу уступити Зинаиди Петровној! Идите, Зинаида Петровва! — Не замерам ! Са задовољсгвом... Само да се возимо што брже, Сутугине! Знате, да нас ваздух запахне! Еао стрела! Чујете ? У том тренутку, када је Зинаида Петровна прихватила пружену Сутугинову руку и хтела поћи ка двоколицама, зачу се пуцањ. Сви се тргоше. — Еакав ли је то ловац што ноћу лови ? срдито рече спахија. Зинаида Петровна ухвати се обема рукама за груди. Од оног судбоносног пуцња, који је онако утицао на њезину судбпну, није могла поднети такав звук. — То је близу! — примети СоФија Семеновна спуштеним гласом. — То се мртваци гађају у дуелу! — нашали се Сутугин, али се нико не насмеја. Поплашени голубови излетеше из својих гнезда под црквеном стрехом и узнемирено полетеше по ваздуху. Из дворишта истрча чупави стражар попина добра — псина Сивко, и што брже може одјури поред цркве ка гробљу. — Види, види! Не трчи Сивко узалуд онамо! Хајдемо за њим! Пас увек нањуши! Све друштво, поведено неким неодољивим љубопитством, које се увек јавља када се може макар и навлућивати какво убијство или смрт, нође ка гробљу. Женеке дрхте и тискају се уз људе. Сивко као стрела прееече гробље, скачући преко гробова и крстача. У један мах залаја негде, па као пресечен прекиде и остаде као укопан. — Еажем ја да је близу! — прошапта СоФија Семеновна. — 0 Боже, шта ли то може бити? — дрхтавим и испрекиданим гласом промуца Зинаида Петровна. Ухвати је некакав неодређени страх, предосећај нечег ужаеног, судбоносног. Она, шта више, остави људе па скоро несвесно потрча према гробу са великим тесаним крстом. — Ах ! Ах!.. дивље врисну она. Маничка! Маничка!.. Сви се окупише око гроба. Маничка лежи леђима на земљи, опружена у сву дужпну своју, глава јој окрвављена, лице мртвачки бледо и мирно. Зинаида Петровна зарида. Сви беху више Маничкина трупа, онустивпш главе и искрено жалећи пропаст младога живота, и ако нико од њих није знао, зашто је то тако и чему је била иотребна ова ногибао. Нико није задржавао Зинаиду Петровну да не лије сузе и да не пропада, јер су сви налазили да је то природно од мајке која је изгубила кћер. С руокога превео Р. Ј, О.