Нова искра

- 8 -

и локлецујући. Вио је мало „ухваћен". — А што си дошао? — Уиита га и рукова се с њим. — Хоћеш да се проведеш, — рече и насмеја се, а мале му очи дођоше још светлије... Вапара је овде... запара, — рече он обрнув се келнеру и показа му на прозор да га отвори. — Ви се не познајете! Ово је отац-Мирон, а ово Драгутин Симоновић, председник онштине... Седоше за сто и ућуташе. — Лено је овде живети! — отпоче први председник а црвено лице развуче му се на осмех. — Питај оцаМирона како је овде живети. .. — Еелнер, кблнер, дај још литар онога белога!.. Што човек да не проживи како треба! Човек треба да живи... Пијмо , — рече и натегну чашу и попи је сву нд искап. — Охо — хо... Ово је вино права мати божја! ... Откуд је вино мати божја?... Вино је вино, — заврши он философски ... Драгутин поручи вечеру за себе и сина и рече колико тек да прекине ћутаће. — Море, отац ми слаб! Ко зна хоће ли остати жив !... — Отац ти слаб? Па стар је, брате, човек; мре му се... Данас он, сутра ми... хи, хи, хи!.. Можда се бојиш смрти? —• и он искани пуну чашу, па је брзо спусти и погледа испод стола намрштено. — Пис, пис! — викну он љутито и сав поцрвене од љутине. Џорава мачка само одскочи. — Пис, п&с! Избаците је, избаците је... Мачка се онет упути столу. Он устаде сав црвен, и једва крећући се нође мачки. Диже ногу да је гурне, али се поведе.

— Хоћеш ли, Стево, да спаваш? — упита Драгутип сина. — Могу! — рече Отеван, па се опрости с оцем-Мироном и председником, и оде с оцем да спава... Драгутин уведе сина у собу, па га остави, а он оде Чича-Митру. Стева се свуче брзо и ускочи у кревет. Мала собарица, тршаве косе и вижљаста уђе у собу. — Хоћете ли штогод, госнодине? — упита га и наже се иад кревет мило се осмехнувши. Да ли сам доиела воду? — Јесте! — рече он и окрете се на другу страну. Кад она оде, би му криво што је није задржао. Из ка®ане чу се свирка: ,Депу Смиљу изведоше!. — Свирао је Мија Јагодинац. Уз свирку чуло се страсно и лумповско : — И! !.. Стеван је до неко доба слушао из кревета свирку и песму.... У неко доба учини му се да је свирка лаганија. Виде и Мију и његове свираче: на свима свадбене махраме. Собарица обучена као млада, а лепа као ретко која. Изводи је отац-Мирон. Кум је председник... Младожењу не види, али велики рузмарин на његовим грудма, весело очево лице и чича-Митар у свечаном руву као да му говорише: „Па то си ти! к ... ,Депу Смиљу изве» доше!" ... Васпао је. (СВРШИЂЕ СЕ)

Т/Сз „Дролетњмзе елеллЈа"

III. ад те опет судба у наш крај доведе Ти потражи гробље. Ту у једном крају, Где миришу дафнс и ружице бледе, Наћ' ћеш хумку моју. И на. ведром мају Неће блистат слова са мраморног кама: Један крстић сломљен биће спомен цео

Оном што га млада скрива гробна тама, Што је целог жића тебе љубит хтео. Далеко од дома и рођене груде Спокојно ће сниват под сплетом од траве Сиромашак што је био среће худе, И кога су очи дубоке и плаве Заносиле негда.

А ти, мило чедо, Једног летњег дана сетиш ли се мене, И туга замрачи твоје лице бледо, Нек те спомен на ме гробу моме крене, И над хумком мирном коју сузу проли За оним што мртав само тебе воли.

Зајечар, 1903.

Ми«дутим Јовановиц