Нова искра

Жена без срца заплака се и муж је замоли за опроштај, објаснивши да само праве будале могу обраћати пажњу на речи таквога магарца као што је он. Она се мало примири и упита: — А шта каже Талонски ? Григорије Аристарховић поново плану: — По чему ти то мислиш да је он паметан човек? Вели, све ће бити онако како суд реши... Бога ми, мудра глава! Као да ми нисмо знали да ће све бити онако како суд реши... А шта би друго и знао: полајао, полајао — па онда хајд у страну. Кад бих се нешто ја слушао... Ту Настасија Филиповна затвори врата од трапезарије, те Ваља не дослуша крај разговора. Али је још дуго

П. .Товапови^ лежао отворених очију и старао се да разуме: каква је то жена што хоће да га узме и упропасти. Сутра дан, већ од рана јутра, чекао је тетино питање: Хоће ли мами? Али га тета но упита о том. Није га ни теча питао. Место тога, обоје су тако посматрали Ваљу, као да је болан преболан и као да му нема лека. Мазили су га и доносили му велике књиге са обојеним сликама. Она жена није више долазила, али је Ваљи изгледала као да се шуња око врата, па чим он пређе праг — ухватиће га и однети у неку црну, страшну даљину где је пуно, пуно злих чудовишта, којима ватра избија из уста. Увече, када би Григорије Аристарховић радио у свом кабинету, а Настасија Филиповна везла пгго или бацала паеијанс, — Ваља је читао своје књиго у којпма

редови као да су бивали све чешћи и мањи. У соби је било необично тихо, и само што зашуште листови кад се преврћу и што се покаткад чује дубоки кашаљ течин и удари куглица на рачунаљки. Лампа са плавим прекривачем бацала је јасну светлост по шареном кадивеном покривачу на столу, али углови високе собе беху пуии тихог, тајанетвеног мрака. У њима беше велико цвеће са чудним лисговима и корењем, што је изашло из земље и личило на љуту гужву змија; за дивно чудо, као да се у њему доиста мицало нешто велико, тамно... Ваља је читао. Испред његових рагаирених очију промицаху неки и страшни и лепи и тужни ликови, који изазиваху и љубав и жаљоње, али страх више од свога. Ваља је жалио бедну русаљку која је опако волела лепога Краљевића, да

А рблнаска играчица

је њега ради жртвовала и сестре и дубоки, тихи океан; а Краљевић није ни слутио о тој љубави, јер је русаљка била нема, те се ожени веселом принцесом; а на дан свечаности, кад је на броду свирала музика а прозори његови били осветљени, баци се русаљчица у мрачне вале да умре. Јадна, мила русаљка, онако мирна, сетна и скромна! Али више од свега јављаху се Ваљи зли, ужасни, чудовишни људи. По тамној ноћи лете некуд својим бодљикавим крилима, а ваздух звижди више њихових глава; очи им горе као румено угљевље. А тамо даље окружују их друга, иста таква чудовишта^ ,те се догађа нешто тајанствено и страшно. Омех,,'%штар као нож; дуги, жалбени вапаји; вијугаво летон*е, као с^епих мишеиа; чудно, дивљачко играње при цр^нрм^сјај-у од^бакаМ, што своје