Нова искра

Зашто лепам

игаш : зашто певам кад ме гуга мори,

ЈОЗ&Ј? Увек сузе лијем, а песма се чује? Што не кукам кад ми срце јаде снује, Што не запомажем кад се душа бори Да у огњу бола у пеп'о не згори? Зашто се не тужим, утехе не тражим, Зашто не покушам рану да ублажим, Место плача зашто песма ми се ори...?

Пријатељу мили, не чуди се више: Сва надања силна, што некада бише, Безнадежна, сада, поломљена стоје... И та песма чудна, којом суза блиста, Шго из срца бруји, искрена и чиста, То је Свјати Боже празне наде моје. Ст. I?. Павловиц

Дазарица ћлћ ЈЗој на Косову

ПЕСМД ДРУГА Јјранковић се жени ћерком цара Ј1 азара; њггођ долазак у ^рушевац.

_њигу пише Бранковићу Вуче Из Призрепа града бијелога, Па је шаље ка Крушевцу равну, А на руке славном цар-Лазару, У књизи га 'вако поздрављаше: »Господине, славни царе Лазо! „Чуо јесам где говоре људи, »Да имадеш зелену градину, „У градини цвећа за кићење, »Понајвише румене ружице; «У тебе је ружа мирисава, „А ја младо момче за кићење, „Поклони ми пигому ружицу, »Милу шћерцу лијепу Марицу, »Да се њоме китим и поносим.® Оде књига ка Крушевцу равну. Књига цару на колено паде; Књигу гледа, па се осмехује, Мила му је књига шаровита, Мио му је Бранковићу Вуче. Поред њега царица Милица Смерно седи, а тихо беседи : «Господару, славни цар-Лазаре! »Откуд теби добра књига дође, »Те се на њу, царе, осмехујеш?* Вели њојзи славни цар-Лазаре: »Госпо моја, царице Милице! »Књига дође из Призрена града »Од витеза Брашсовића Вука, »Вуче тражи за себе девојку, »Проси нашу милу ћерцу Мару, »Хоћемо ли Мару поклонити? »Бранковић је рода господскога, »Господар је земље и градова, «Вазда ј' био моме срцу мио, »Ја бих њему Мару поклонио, »Нек имадем мила зета свога, »Мила зета од боја јунака, »Ако мени до невоље дође, »Нека ми се у невољи нађе.®

*) Допуна у народној еионеји тога имена од Ср. Ј. (Јтојковића.

Кад го зачу царица Милица, Сузе рони, Лазару говори: »Царе Лазо, мио господару ! »Мару просе краљеви и бани, »И просе је на гласу јунаци, »Све гго избор' бољи од бољега, »А ти нађе Бранковића Вука, »Да му своју милу ћерцу дадеш ! »Прођ' се, царе, Бранковића Вука, »Ту ти нема добра пријатеља. 50 »Код толиких славних војевода, »Над свима си њега подигао, »Остави му славни Призрен царски »И остави богаго Косово, »Да кнезује и да господује; »Данас Призрен и Косово равно, »А сутра ће хтети и Крушевац, „Пожелеће царску круну златну. бо »Но чули ме, славни господару! »Ако хоћеш мене послушати, »Немој њему Мару поклонити, »С њим се немој, Лазо, ородити, »Јер Вук није од твоје прилике." Кад Милицу Лазо саслушао, На ино се њему не могаше, Лепо своју послушао љубу, Па је ситну књигу накитио, Опреми је Бранковићу Вуку: 70 „Чу ли мене, Бранковићу Вуче! »Ти не проси царице девојке, »Нит' се мори, ни купи сватова, »Ниси Вуче од моје прилике, »Ни од моје, ни од девојачке." Књига стиже Бранковићу Вуку. А кад Вуче књигу проучио, Нимало му мила не бијаше, Ону гледа, другу ситну пише, Па је шаље славну цар-Лазару : 8о »Господару, славни цар-Лазаре! »Не чудим се што ми кћери не даш ; »Већ се чудим што ми, царе, збориш,